•  
        • Nadležnosti i ovlašćenja vojne policije - pravna (ne)uređenost
          • Publikacije

          • Autor: Bogoljub Milosavljević
          • Nadležnosti i ovlašćenja vojne policije - pravna (ne)uređenost

          • Saradnik BCBP Bogoljub Milosavljević u novoj publikaciji objasnio je pravnu (ne)uređenost nadležnosti i ovlašćenja vojne policije u Republici Srbiji, posebno u odnosu prema civilima – građanima koji nisu pripadnici Vojske Srbije ili lica zaposlena u Ministarstvu odbrane.

        • Ka bezbednim javnim skupovima
          • Publikacije

          • Autor: Lazar Čovs
          • Ka bezbednim javnim skupovima

          • Saradnik BCBP Lazar Čovs u ovom priručniku odgovara na pitanje kako organizovati javni skup koji će biti bezbedan za učesnike i učesnice.

        • Vojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?
          • Publikacije

          • Autor: Katarina Đokić
          • Vojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?

          • Vojna neutralnost Srbije shvata se kao balansiranje između NATO i Rusije. Predlog nove Strategije odbrane ukazuje na to kakve će posledice jačanje vojne neutralnosti imati po sistem odbrane, budžet i građane, pisala je istraživačica BCBP Katarina Đokić.

        Analiza Procene uticaja obrade na zaštitu podataka o ličnosti korišćenjem sistema video nadzora Ministarstva unutrašnjih poslovaNadležnosti i ovlašćenja vojne policije - pravna (ne)uređenostKa bezbednim javnim skupovimaVojno neutralna evropska Srbija između Republike Srpske i Velike AlbanijeVojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?
    •  
    •  
    • Pronađite publikacije, analize i propise u jedinstvenoj bazi resursa koja je dostupna svim posetiocima sajta BCBP.
      Napredna pretraga
    •  
    •  
    • Info BCBP

    • Prijavite se kako bi ste redovno dobijali naš bilten:
    •  
    •  
    •  
     
    •  
          • Godina: 2015
          • Vojna neutralnost „čuva" birače u Srbiji

          • Prenosimo intervju na temu vojne neutralnosti koji je sa predsednikom Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Miroslavom Hadžićem uradio novinar Bojan Cvejić. Tekst je na italijanskom jeziku objavljen na portalu „L Indro".

        • Srbija se pre sedam godina deklarisala kao vojno neutralna država. To je učinjeno mahom iz populističkih razloga i odnosi se prvenstveno na to da Srbija ne želi da postane članica NATO. Rezoluciju je usvojila Skupština Srbije u decembru 2007. godine i ona je i dalje na snazi.

          U ovoj rezoluciji navodi se da „zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine bez odluke Saveta bezbednosti do aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ‘konačan organ’ vlasti u ‘nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju“.

          Takva odluka je doneta kada je već bilo jasno da su demokratske snage koje su smenile režim Slobodana Miloševića počele da gube podršku građana Srbije.

          Građanima je, naime, bolna tačka to što je upravo NATO bombardovao Srbiju 1999. godine i što tu organizaciju smatraju odgovornom za nezavisnost Kosova. I ova tema je osetljiva ostala i do danas, što je razlog zašto se nijedna vlast ne odriče statusa vojne neutralnosti. Predstavnici vlasti svesni su toga da kada bi se to pitanje pokrenulo u javnosti da bi zasigurno izgubili na rejtingu.

          Uprkos tome, Srbija je pronašla neki način da sarađuje sa NATO, a da ne naruši vojno neutralni status. Vojska Srbije, naime, već godinama u učestvuje u NATO programu Partnerstvo za mir.

          Ono što je u ovoj priči sporno svakako je to što nijedna vlast poslednjih godina u Srbiji nije radila studiju o tome da li se i koliko Srbiji isplati ili ne da postane članica ove međunarodne zajednice. Stručnjaci smatraju da bi članstvom u NATO Srbija sigurno imala koristi, posebno imajući u vidu da su se mnoge zemlje iz okruženja već priključile toj organizaciji. Članstvo u NATO, kako se smatra, verovatno bi ubrzalo i put Srbije ka EU, a zemlju bi načinilo još privlačnijom za strane investitore. Ipak, populizam je nešto čega se srpski političari teško odriču.

          Osim toga, predstavnici Srbije čvrsto insistiraju na vojnoj neutralnosti i zbog tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom, koja nije blagonaklona prema aktivnostima NATO. To pokazuje i nedavna odluka ukrajinskih vlasti da ukinu vojnu neutralnost, što Rusi nisu s oduševljenjem dočekali, jer im NATO dolazi u okruženje. O razlozima vojne neutralnosti Srbije i tome šta bi moglo da utiče na odluku da se to promeni razgovarali smo da predsednikom Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu Miroslavom Hadžićem.

          Zašto Srbija toliko insistira na vojnoj neutralnosti? Da li je reč o strateškom opredeljenju Srbije ili je ona pre svega populistički produkt dnevnopolitičkih potreba pređašnjih i sadašnjih nosilaca vlasti?

          Treba znati da se ovde oslonci za vojnu neutralnost grade na jednoj (polu)rečenici iz Rezolucije Skupštine Srbije (decembar 2007.) koja je doneta povodom tada nadolazećeg proglašenja države Kosovo. Pošto to nije mogla da spreči, ondašnja je vlast (Koštunica i Tadić) ovim aktom poručila Zapadu da Srbija - zbog njegove ključne uloge u stvaranju ove države - odustaje od odbrambenog uključivanja u evroatlantsku zajednicu (NATO).

          To pa sugeriše da su Vlasti u Srbiji do ideje o vojnoj neutralnosti stigle zbog - koliko unutrašnje toliko i spoljašnje - iznudice. Ova im se ideja u tom trenutku prikazala kao slamka političkog spasa. Time je Srbija izašla, barem prividno i privremeno, iz strateške konfuzije u kojoj živi od pada Miloševića a pogotovo nakon ubistva Đinđića. O istom trošku je u nedogled odloženo razrešavanje strateške dileme Srbije i njenih žitelja oko pravca svog daljeg razvoja, kao i oko toga gde to i kako oni sebe da smeste.  

          Čini mi se zato da ovdašnja vlast znatno češće naglašava vojnu neutralnost Srbije pri obraćanju domaćoj nego inostranoj publici. Kada tim povodom nastupa u inostranstvu ona glavne poruke ipak šalje javnosti Srbije. To stoga, jer ovdašnji (ideološki) zastupnici vojne neutralnosti glavne političke i izborne koristi očekuju na domaćem terenu. 

          Zato su iz javnog govora iščezle teme o saradnji Srbije sa NATO, dok se eventualno članstvo uopšte ne pominje. Javnosti je tako promakao podatak da već postoji Individual Partnership Action Plans koji bi Srbiju uveo u višu fazu saradnje sa NATO. Uz to, izvan su javne pažnje bezbednosne dimenzije željenog ulaska Srbije u EU. Cela je priča sada, tragom događanja u Ukrajini, svedena na zahteve Brisela Srbiji da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku hitno uskladi sa EU. Usput rečeno, Srbiji bi bilo mnogo lakše kada bi EU stvarno imala jasnu i jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku.

          Vidno je isto tako da ovdašnji vlastodržci izbegavaju da javno predoče sadržaje i razmere bezbednosne saradnje Srbije sa Rusijom. Znakovita je otud njihova ćutnja o, na primer, stepenu i posledicama visoke zavisnosti Vojske Srbije od ruskog naoružanja i tehnike. Kao što izvan javnog zanimanja i znanja ostaju smisao i namena Srpsko-ruskog humanitarnog centra.

          Zašto u Srbiji još ne postoji studija o tome koje su prednosti, a koje mane njenog vojnoneutralnog statusa?

          U Srbiji postoji dovoljno naučnih ustanova i istraživača koji su sposobni da brzo i valjano popišu i izračunaju potencijalne dobitke i gubitke od vojne neutralnosti. Oni međutim uopšte ne mogu da provere da li su Vlada i politička klasa Srbije spremni da prihvate i podnesu sve, a pogotovo krajnje, konsekvence svog strateškog izbora, ma kakav on bio. Ne čudi stoga da Vučić, kao i njegovi prethodnici uostalom, neće ili neume da građanima Srbije predoči punu ekonomsku, političku i vojnu, te spoljnopolitičku cenu koštanja vojne neutralnosti.

          To je pak logična posledica činjenice da Srbija još uvek nema strategiju društvenog razvoja. Pošto, isto tako, nikad zvanično nije utvrđena spoljna politika Srbije, njeno delovanje u vanjskom svetu direktno zavisi od partijskog i personalnog sastava vrhova državne vlasti. To objašnjava zašto je Tadićeva vlast izbegla čak i da pomene vojnu neutralnost u Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije (2009). Istom zgodom ona uopšte nije htela da se odredi prema eventualnom članstvu Srbije u NATO. Za sada nema ikakvih naznaka da Vučić i njegova vlada nameravaju da otklone ove nedostatke, mada na sva usta galame o neutralnosti.

          Da bude teže, zbog deficitarne demokratije spoljna i unutrašnja politika Srbije se još uvek vodi po meri partijskih, grupnih i ličnih interesa glavnih posednika moći. Zato se ovde državna politika utvrđuje i vodi, a strateške odluke donose, bez ikakvih oslonaca na naučne i/ili stručne nalaze i proračune. Tu leže neki od razloga zbog kojih su ovdašnji građani uskraćeni za saznanje da se vojna neutralnost ne može uspostaviti dekretom. Odnosno, da se takav status stiče tek ako drugi akteri međunarodnih odnosa prihvate i priznaju neutralnost Srbije. Daleko je važnije to što se ovde previđa ili skriva činjenica da Srbija može ozbiljiti svoju vojnu neutralnost tek kada postigne ekonomsku, političku, socijalnu i vojno-odbrambenu samoodrživost. To pak znači da sve dok životno zavisi od stranih zajmova i tuđe pomoći Srbija teško može da vodi samostalnu i nezavisnu spoljnu i bezbednosnu politiku, odnosno da plati njenu punu cenu.

          Vojna neutralnost uglavnom podrazumeva da se Srbija neće učlaniti u NATO. Šta bi to trebalo da se desi pa da srpske vlasti promene svoju odluku?

          Skorašnje istraživanje javnog mnjenja govori da bi većina građana Srbije vremenom možda ipak mogla da promeni svoj negativni stav prema NATO pa da čak i podrži učlanjenje svoje države. Da bi se to desilo prethodno bi Alijansa, smatraju oni, trebalo da se javno izvini zbog oružane agresije na Srbiju 1999. godine, te da plati štetu koju je tom prilikom izazvala. Čak da se to i dogodi, što je malo verovatno, mali su izgledi za to da će se vlast i građani Srbije ozbiljno baviti tom temom u dogledno vreme. Između ostalog i zato što Srbija i NATO imaju veoma različite liste neprijatelja i pretnji po svoju bezbednost. Štaviše, ne mali broj građana Srbije još uvek SAD i NATO vidi kao ključne pretnje po svoj opstanak. Kada se tome dodaju nepoznanice oko prirode, smera i posledica tekuće rekonfiguracije globalne moći i sile, te snažan rast opreka i napetosti između ekskluzivnog Zapada i novog (drugačijeg) Istoka, vrlo je verovatno da će Srbija i dalje izbegavati da se bez ostatka svrsta na bilo koju stranu.

          Da li bi Zapad mogao da uslovi članstvo Srbije u EU članstvom i u NATO?

          Od kada je pao Berlinski zid belodano je da SAD, NATO i EU mogu ne samo na (Zapadnom) Balkanu da rade što god naume. Zbog svoje ogromne moći oni uvek mogu da loše posledice kao i troškove svog upravljanja krizama i „humanitarnih intervencija“ proslede onima koje navodno spasavaju. Pokazalo se, isto tako, da su EU i/ili NATO politike uslovljavanja u konačnici proizvoljne i uvek situaciono uslovljene. Nema dakle tih demokratskih uzusa zbog kojih NATO i EU neće u svoje redove primiti svaku onu zemlju za koju procenjuju da im može doneti strateške dobiti. Poduža je zato lista država koje u trenutku ulaska u NATO nisu bile dosegle čak ni početne demokratske standarde. Od iste boljke uostalom danas dobrano pati i EU.

          Ne bi me stoga bilo veliko iznenađenje ako Srbiji u nekom trenutku bude postavljen i taj uslov. Ukoliko se to dogodi, biće to još dokaz da Zapad ustvari nema nameru niti dovoljno strateških razloga da Srbiju primi u EU. Time bi bilo ponovo potvrđeno da se SAD, NATO i EU ni nakon 25 godina izravnog umešavanja na Zapadni Balkan još nisu odlučili da li tamošnjom krizom upravljaju samo da bi sprečili njeno prelivanje na Zapad, ili da stvarno hoće, kao što tvrde, da podrže modernizaciju i demokratizaciju zatečenih država.

          Koje bi, prema Vašem misljenju, Srbija i njeni građani mogli da imaju koristi od učlanjenja u NATO?

          Ovdašnji građani nažalost još nisu sebi pribavili neke veće koristi od uglavnom fingiranih unutrašnjih reformi, kao što im i dobiti od strateške usmerenosti Srbije ka EU nisu bogzna kolike. Nije utešno to što oni, isto tako, nemaju ikakve merljive i opipljive koristi od strateškog partnerstva i navodno bratskih odnosa Srbije sa Rusijom. Otud se može samo nagađati ili iz manipulativnih razloga spekulisati o koristima koje bi građanima donelo članstvo Srbije u NATO. Drugim rečima, sve dok je ogromna većina ovdašnjih građana zaokupljena time kako da sebe i svoje porodice prehrani, za njih NATO jeste, pod uslovom da ih opet ne bombarduje, samo tema za akademske i kafanske rasprave ili svađe. Na stranu to što je danas meka moć hladnoratovske inkarnacije NATO izvan sopstvenog dvorišta, ako ju je ikad imao, izuzetno niska. Kao što uostalom privlačna i perfomativna moć EU ne samo u Srbiji drastično opadaju zbog posvemašnje krize u kojoj se ona već duže vreme nalazi.

          Kako bi eventualna članstvo u NATO uticalo na odnose Srbije sa Rusijom?

          I o tome se, dakako, može samo nagađati. Izvesno je to da Rusija snažno, što javno što skriveno, odvraća Srbiju od svake primisli na ulazak u NATO. Ovaj pritisak je tim jači i delotvorniji jer Srbija ne samo energetski zavisi od Rusije. Ovdašnja vlast se uz to uzda da će Rusija u Savetu bezbednosti UN zauvek sprečavati Kosovo da i u međunarodnim okvirima neopozivo materijalizuju svoju državnost. 

          Sreća je za Srbiju to što se ne graniči sa Rusijom. U njoj pored toga ne živi dovoljno Rusa da bi njihova matična država pohitala da ih ako treba i silom zaštiti. Utoliko bi se moglo ustvrditi da ovde ne može biti primenjen „ukrajinski scenario“. Međutim, ako bi Srbija u nekom trenutku ipak rešila da žustrije krene prema NATO, ne bi me iznenadilo da se Rusija tada odluči da prizna državu Kosovo. Ovo je tim verovatnije, mada i dalje samo kao radna hipoteza, jer bi Putin tada moga pomisliti da će tim aktom dodatno legitimisati pripajanje Krima Rusiji.

          Ukoliko bi u dogledno vreme bio organizovan referendum o tome da li Srbija treba i dalje da bude vojno neutralna ili ne, šta mislite kakav bi odgovor dali građani?

          Nema ikakvih naznaka da bi sadašnja ili neka buduća vlast u Srbiji bila spremna da organizuje takav referendum. Do njega možda moglo da dođe ako bi, na primer, ulazak u EU bio uslovljen prethodnim učlanjenjem Srbije u NATO. Pri toj pretpostavci, čini se da bi svaka ovdašnja vlast bez veći napora i bez da ponudi odbranjive dokaze u prilog vojnoj neutralnosti Srbije, mogla da za svoje potrebe oživi ne samo negativna osećanja građana prema NATO već i nataložene predrasude prema (imaginarnom) Zapadu.

          Tekst na italijanskom jeziku, objavljen na portalu „L Indro“ možete pročitati ovde
        • Tagovi: vojna neutralnost, nato, Miroslav Hadžić, Srbija i NATO
    •  
    • Postavite komentar

    •  
    •  
    • Pogledaj komentare

    •  
    •