•  
        • Vojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?
          • Publikacije

          • Autor: Katarina Đokić
          • Vojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?

          • Vojna neutralnost Srbije shvata se kao balansiranje između NATO i Rusije. Predlog nove Strategije odbrane ukazuje na to kakve će posledice jačanje vojne neutralnosti imati po sistem odbrane, budžet i građane, pisala je istraživačica BCBP Katarina Đokić.

        • Pravo na snimanje okupljanja
          • Publikacije

          • Autor: Dunja Tasić
          • Pravo na snimanje okupljanja

          • Prava građana na snimanje službenih i privatnih lica na protestima, građanskim akcijama i drugim javnim skupovima, kao i okolnosti na koje je potrebno obratiti pažnju prilikom snimanja i eventualne pravne posledice saradnica BCBP Dunja Tasić objasnila je u najnovijem priručniku BCBP.

        • Zaštita ličnih podataka čuva  individualnu slobodu u eri masovnog nadzora
          • Publikacije

          • Autor: Jelena Pejić
          • Zaštita ličnih podataka čuva individualnu slobodu u eri masovnog nadzora

          • Kako bezbjednosni organi treba da štite lične podatke kojim rukuju, zašto su za njih neophodna posebna pravila, i zašto su evropski propisi u ovoj oblasti važni za Srbiju, istraživačica BCBP Jelena Pejić pitala je Jurja Sajferta, advokata i evropskog eksperta u oblasti zaštite ličnih ...

        Vojno neutralna evropska Srbija između Republike Srpske i Velike AlbanijeVojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?Pravo na snimanje okupljanjaStaze i stranputice evropske revolucije zaštite ličnih podataka u represivnom aparatuZaštita ličnih podataka čuva individualnu slobodu u eri masovnog nadzora
    •  
    •  
    • Pronađite publikacije, analize i propise u jedinstvenoj bazi resursa koja je dostupna svim posetiocima sajta BCBP.
      Napredna pretraga
    •  
    •  
    • Info BCBP

    • Prijavite se kako bi ste redovno dobijali naš bilten:
    •  
    •  
    •  
     
    •  
          • Godina: 2004
          • Konferencija o nasilnom rasturanju Jugoslavije – lični utisci

          • Ovo nije izveštaj sa konferencije – njega će kompetentno pripremiti drugi – već samo moji lični utisci sa tog veoma ambicioznog skupa, vrednog pamćenja, koje beležim na molbu organizatora i kojima ću pokušati da dam jednu koherentnu sliku (medju mnogima) onoga što sam čuo, onoga što mi se činilo da čujem iza onoga što se čulo i onoga što sam čuo da se nije čulo.

        • Pre svega, konferencija je imala velike ambicije da istovremeno postigne dva cilja: otkrije uzroke koji leže iza nasilnog rasturanja bivše Jugoslavije i promoviše nacionalnu samorefleksiju i samokritiku u potrazi za pomirenjem i traženjem bolje budućnosti. Naravno, ovi ciljevi mogu i treba da budu povezani, ali to nije nimalo jednostavno budući da mogu i da povuku diskusiju u različitim pravcima čak i ako - ili, možda naročito kada - se okupe najbolji naučnici bivše Jugoslavije, medju kojima nekoliko njih poznajem i kao zabrinute gradjane, obdarene hrabrošću da kritikuju svoje sopstvene režime.


          Uzrok mogućeg konflikta je u tome što se prvi zadatak odnosi na utvrdjivanje istine, a drugi na utvrdjivanje krivice ili moralne odgovornosti. To su različiti zadaci: sud ne mora obavezno biti dobro mesto za utvrdjivanje istine. Pre svega, on se ne bavi našom već krivicom drugih. Drugo, nijedna od strana u sukobu nije naročito zainteresovana za istinu; njihov posao je da utvrde - ili da opovrgnu - krivicu. Treće, čak i u najboljem slučaju, proceduralna pravila suda često imaju za posledicu da se važni delovi istine proglase irelevantnim - a u najgorem slučaju, neke istine ostanu sakrivene zato što je upravo zadatak suda da se fokusira na druge istine. Četvrto, formula "nesumnjivo utvrdjeno", koja se koristi u različitim sudovima, može biti zgodna da se pribavi legitimacija za zaključke suda, ali to nije zadatak naučnika. Štaviše, za mnoge pionire nauke, smatralo se, medju njihovim savremenicima, da je "nesumnjivo utvrdjeno" da greše.

          Još od biblijskih vremena, poznato je da nam je lakše da vidimo male propuste našeg komšije, nego sopstvene velike greške. Danas imamo bogatu terminologiju društvenih nauka kojom opisujemo ovaj fenomen, uključujući izraze kao što su "selektivna percepcija", "selektivna retencija", "stereotipiziranje", "kognitivna disonanca", "tunel vizija", "pluralističko neznanje", "greška atribucije", "grupna percepcija", "samoviktimizacija", itd.

          To znači da je zadatak traženja istine u isto vreme i naročito težak i naročito važan kada se naučnik bavi svojom SOPSTVENOM grupom, bez obzira na to da li razmišljamo u terminima države, nacije, vere, itd. Upravo tada će projektivno zaključivanje verovatno biti najjače, grupni pritisak će biti najsnažniji, masovni mediji će najverovatnije biti patriotski raspoloženi, ili korumpirani, ili neće imati dovoljno znanja ili... će zavoditi javnost u pogrešnom pravcu. Ova konferencija je dokazala da postoji nekoliko naučnika iz različitih delova bivše Jugoslavije koji su dorasli ovom izazovu - mogao bih samo da poželim da i na Zapadu postoji slična spremnost da se samokritično sagleda sopstvena uloga u konfliktima u bivšoj Jugoslaviji, kao i u njihovoj pozadini.

          Pa ipak, i najbolje namere i impresivan naučni rad mogu da odvedu na pogrešan put. U ambiciji da budem isključivo samokritičan, mogu pasti u zamku moraliziranja što se razlikuje od potpuno legitimnog cilja da se donese moralni sud. Takodje je odavno poznato ono što su terminima društvenih nauka izrazili Dirkem, Zimel i ostali, da su nam POTREBNI kriminalci ili osobe devijantnog ponašanja kako bismo uspostavili svoju sopstvenu ispravnost i kolektivni identitet - i da će ih, stoga, društvo stvoriti ukoliko oni ne postoje. Problem je što nas ovo može navesti da se fokusiramo na pojedince ili organizacije o kojima se smatra da je relevantno doneti moralni (ili pravni) sud a da strukturni i kulturni faktori budu isključeni, jer se često doživljavaju kao irelevantni. Kako pokazuju teorija igara i eksperimenti igara, mogu se stvoriti strateške situacije u kojima čak i agresivni ljudi teže saradnji - kao i one druge, u kojima će čak i andjeoski likovi verovatno biti oponenti, naročito ako nose ozbiljnu odgovornost donošenja odluka u ime nekih drugih koji će takodje snositi posledice tih odluka.

          Vodilo se nekoliko diskusija o definicijama: "rata", "konflikta", "gradjanskog rata", "agresije", "genocida", itd. Medjutim, to nisu bile one iste diskusije koje se mogu čuti medju naučnicima koji se bave prikupljanjem sistematskih globalnih podataka u svrhu komparativnih studija ili sofisticiranijih statističkih analiza korelacija i uzroka. Dokazivanje ove ili one definicije imalo je snažne implikacije, bilo u pravnom ili u moralnom smislu, bilo da nečija država stekne bolju poziciju ili da bude dokazana krivica nekih konkretnih političara ili drugih aktera. Smatram da je moglo biti korisnije da su se ove važne moralne i političke diskusije vodile otvoreno umesto što su se sakrivale iza rasprave o definicijama.

          Dozvolite mi sada da predjem sa filozofiranja na suštinu. Pre svega, sve diskusije bi se mogle podeliti u dve kategorije: one koje su se bavile prošlošću i razlozima stradanja naroda bivše Jugoslavije i one koje su se direktnije bavile budućnošću i time kakva je situacija sada i kako bi je trebalo promeniti da bi se omogućila bolja budućnost. Kažem "direktno", jer tu nema kontradikcije: mnoge analize prošlosti imale su direktne implikacije u vezi s tim koje su promene potrebne.

          Govornici koje sam slušao na konferenciji (u slučajevima kad to već nisam i prethodno znao na osnovu ličnog poznanstva) očito su pripadali grupama u bivšoj Jugoslaviji koje su bile relativno najmanje nacionalistički (u lošem smislu te reči) orijentisane i najviše orijentisane ka miru i pomirenju. Medjutim, daleko od toga da je ovo garantovalo jednoglasnost. U više navrata sam se uverio koliko su, još uvek, daleko pripadnici različitih nacionalnih grupa koji su inače bliski jedni drugima: Srbi i Hrvati 1990. godine, Srbi i Albanci 1995, Makedonci i Albanci 2001 - kao i Hrvati i muslimani, itd.

          Utoliko je zanimljivije zabeležiti ono oko čega se činilo da postoji opšta saglasnost. Pre svega, niko nije bio dovoljno naivan da veruje kako se čitav kompleks konflikata u bivšoj Jugoslaviji i stravični načini njihovog odigravanja mogu objasniti samo jednim uzrokom - takvo razmišljanje se može ostaviti zapadnim novinarima i političarima. Ozbiljno to mislim: ako je jedan od faktora koji su sve pogoršavali bilo zapanjujuće neznanje koje su ti novinari i političari pokazivali kad je reč o najelementarnijim činjenicama u vezi s bivšom Jugoslavijom, drugi takav faktor bila je nesposobnost aktera u bivšoj Jugoslaviji da shvate količinu ovog neznanja. Stoga su oni verovali kako akteri na Zapadu znaju šta čine i o njihovim namerama izvlačili (često neosnovane) zaključke na osnovu posledica koje su akcije Zapada imale.

          Takodje se činilo da postoji širok konsenzus o tome da su sve nacionalne grupe bile žrtve, mada su one same to često kolektivno preuveličavale, s tim što su dodate dve važne stvari. Prvo, da to što je u jednoj grupi bilo žrtava ne znači da u njoj nije takodje bilo i izvršilaca, premda su takvi mitovi vrlo rašireni u različitim grupama. Drugo, to što smo svi mi bili izvršioci ne čini sve nas jednako krivim: u nekim grupama ih je bilo više nego u drugim, neki lideri su bili gori od drugih. Naprotiv, nekoliko govornika je istaklo kauzalnu ulogu koju su igrale upravo ova tendencija "samoviktimizacije", koju prati i tendencija da se veruje u "nevinost zbog žrtava" ili, još gore, "opravdanje u žrtvama".

          Jedno kompleksno pitanje, koje je različita terminologija učinila još kompleksnijim, bila je uloga odnosa izmedju država i nacija. U bivšoj Jugoslaviji imali smo sve: države koje se bore jedna protiv druge, nacije u sukobu i bitke izmedju država i nacija. U medjunarodnim odnosima, relativno je jasno kako definišemo državu, ali s tim u vezi je neizvesno kada tačno nešto postaje država u smislu medjunarodnog prava, pri čemu taj trenutak treba locirati izmedju dve krajnje tačke - proglašenja nezavisnosti i širokog priznanja (naročito prihvatanja članstva u UN), a upravo ova neizvesnost je imala izuzetnu važnost u rasturanju bivše Jugoslavije.

          Nacija je daleko kompleksniji i nejasniji koncept: neke tradicionalne škole mišljenja (od francuskog prosvetiteljstva) misle o naciji kao blisko povezanoj sa patriom, koju čine gradjani ili (lojalni) stanovnici države, što suštinski čini koncept analitički preobimnim. Druga tradicija vodi od nemačkog romantizma, gde je nacija Volk, u značenju Kulturgemeinschaft (kulturna zajednica); u originalnoj Herderovoj verziji kriterijum je bio zajednički jezik; kasnije verzije su dodale druge dimenzije nacionalnog, ponekad takodje primordijalizam, a ponekad ideju da nacija mora da ima državu ukoliko je već nema, što postaje snažna legitimizacija kako za propast malih država (tako se stvaraju Nemačka i Italija) tako i za etnonacionalističku secesiju od postojećih država. Moderne društvene nauke teže ka razmišljanju o naciji kao o "zamišljenoj zajednici", odbacujući tako primordijalizam i ostavljajući otvorenim pitanja o tome kojim se kombinacijama (ili percepcijama) jezičkih razlika, religijskih razlika, državnih tradicija i istorijskih mitova, teritorije i tako dalje, različite takve nacije definišu u različitim periodima - kao i pod kojim okolnostima takve nacije traže nezavisnu državnost, različite vrste autonomije u okviru veće države ili neke druge aranžmane.

          Nacije mogu da stvaraju države, države mogu da stvaraju nacije - preko narodnih pokreta, šovinistički nastrojenih intelektualaca ili manipulativnih političara u posredničkim ulogama - i u okviru svojih mogućnosti: na primer, pokušaji jugoslovenske države da stvore jugoslovensku naciju napušteni su ubrzo pošto je njihov ograničeni uspeh postao očigledan. I nacije i države imaju tendenciju da u kriznim situacijama degradiraju sve druge dimenzije kolektivnih ili pojedinačnih identiteta u drugorazredne ili čak anatemisane uloge: zato, kad se oni sukobe, postoji veliki rizik od eksplozije. Zato nema razloga očekivati da su nacije i države imale iste uloge, pri njihovom stvaranju u bivšoj Jugoslaviji, niti je o tome bilo konsenzusa, kao ni o medjuulozi drugih radikalnih ideologija, bile one desno, levo ili populistički orijentisane; u stvari, ispostavilo se da je većina kombinacija moguća, barem za neko vreme.

          Postojao je, takodje, širok konsenzus o tome da je Jugoslovenska narodna armija odigrala važnu ulogu, kako zbog svoje snage (u smislu veličine i naoružanosti, ali i zato što je preživela jedan period kao poslednja jugoslovenska institucija) tako i zbog svoje slabosti (smanjeni budžet, vodjstvo koje je "živelo u prošlosti", njeno jugoslovenstvo koje je devastirano etnonacionalnim centrifugalnim silama i dezerterstvom). Neki aspekti ove kompleksne uloge su već ocrtani, drugi tek treba da se otkriju, medju kojima nije nevažna uloga koju su - u njoj i uz nju - igrale tajne službe.

          Religije i crkve i druge organizacije imale su značajnu ulogu na više načina: nekad su imale ozbiljnu težinu u nacionalnom identitetu, nekad su bile deo problema (nacionalistička mobilizacija, militantnost i blagosiljanje nasilja, različite vrste ekspanzionizma), a nekad deo rešenja (ekumenizam, modernizam, posredovanje). Na ovoj konferenciji, produbljene analize bavile su se uglavnom jednim uglom: Srpskom pravoslavnom crkvom kao delom problema, tako da tek treba bolje proučiti druge uglove.

          Nije teško sačiniti dugu listu dimenzija koje imaju dve zajedničke osobine: povećavaju, kako je - na osnovu statističkih analiza - opšte poznato, rizik od rata u nekoj državi i pritom su u bivšoj Jugoslaviji te dimenzije bile vrlo izrazite: etnička heterogenost, istorijske traume zbog prethodnog nasilja, duga i duboka ekonomska recesija, neslaganje o fundamentarlnim pitanjima kakva su ustavi, velike medjuregionalne ekonomske razlike,... Učesnici konferencije su se složili da je bivša Jugoslavija imala lošu prognozu, mada to ne znači da je rat bio neizbežan. Još nema opšte saglasnosti o tome koliko je u konkretnim vremenskim periodima situacija bila loša, niti o tome kako su tačno ove različite dimenzije bile jedna s drugom u vezi, a ni o tome koju su tačno relativnu težinu one imale u procesu destrukcije.

          Ako kažemo da religija može biti deo problema ili deo rešenja, isto važi i za različite spoljne intervencije takozvane medjunarodne zajednice. Neki od nas su verovali da je ona proizvodila više štete nego koristi, budući da su bivša Jugoslavija i većina njenih država naslednica bile "kolateralna šteta" bitke za moć izmedju Istoka i Zapada, unutar Evropske unije, preko Atlantika, unutar velikih sila, itd, uz direktnije destabilizacione aktivnosti koje je naredio predsednik Regan ili tajno izvela nemačka obaveštajna služba, barem od ranih osamdesetih godina prošlog veka. Drugi su smatrali da je medjunarodna zajednica makar ponekad igrala pozitivnu ulogu, sprečavajući najgore masakre, mada ne treba da pokušava da ukaže regionalnim akterima o čemu oni treba da se slože i mada se ne može pohvaliti rezultatima. Drugi su, pak, pozitivnije vrednovali takve intervencije, verujući zapadnim akterima na reč o tome kakve su njihove namere. Još mnoga istraživanja treba obaviti, naročito zato što su bilo koji pokušaji kritičke samorefleksije ozbiljno obeshrabrivani na Zapadu, koji teži sloganu iz jedne Solženjicinove priče: "Mi nikad ne grešimo" - ako ništa drugo, ova konferencija je pokazala, uz druge indicije, da su izgledi za kritičku samorefleksiju veći u bivšoj Jugoslaviji.

          Smatram, generalno, da su promene poznate kao "kraj hladnog rata" imale loše posledice u bivšoj Jugoslaviji, bez obzira na to koliko same po sebi izgledaju dobro. Jedan razlog je to što su smanjile vidljivu spoljnu pretnju, a tako i imperativ zajedničkog održanja i traženja kompromisa, umesto rizikovanja ratova kroz secesiju. Drugi razlog je to što su velike sile, a naročito SAD, sve više videle Jugoslaviju kao nešto što se može žrtvovati.

          Znajući sve ove faktore, dva velika pitanja su se provlačila kroz debatu, a povremeno bila i otvoreno postavljena: da li je postojao neki način da se rasturanje Jugoslavije izbegne? I da li je postojao neki način da se ono izvede mirno? Ponovo, nije bilo konsenzusa, budući da su neki od nas bili optimističniji i po prvom i po drugom pitanju, neki su bili optimističniji po prvom i pesimističniji po drugom pitanju, a neki nisu mogli da shvate kako se i jedno i drugo moglo postići. Ali, ta pitanja bi verovatno trebalo bliže specificirati tako da se odnose na konkretne situacije i moguće okolnosti. Medjutim, onoliko koliko je potrebno da se uči iz prošlosti, toliko su ta pitanja i dalje veoma važna. Sva krvoprolića i uništavanja koja su počinili i regionalni i medjunarodni akteri, kao i sve "brze popravke" koje je diktirao Zapad nisu rešili nijedan fundamentalni problem, osim ako ne prihvatimo etničko čišćenje kao rešenje. Jedini jasni pobednik je Slovenija (ne onoliko koliko je to njeno rukovodstvo verovalo) - a de facto na račun svih ostalih) a jedina druga država na čiji kontinuitet u sadašnjim granicama bismo mogli da se kladimo je Hrvatska. Sve druge se suočavaju sa istim pitanjima sa kojima se suočavala bivša Jugoslavija: mogu li se održati zajedno? Ako ne mogu, da li je moguće mirno rastvaranje? I ko, u tom smislu, može da odigra koje uloge?

          Uglavnom sam se bavio diskusijama koje su se odnosile na prošlost, iz dva razloga. Većina priloga su bili takvi, a mnogi od njih su značajni za budućnost. I dok se možda može postići neki naučni konsenzus o prošlosti (za šta će biti potrebno mnogo više vremena), budućnost nije stvar naučnog konsenzusa već političkih stavova; najviše što naučnici mogu da učine u tom smislu jeste da daju savete: o prirodi sadašnih problema, o preprekama koje treba prevazići kako bi se oni rešili, o greškama koje su drugi napravili i tome kako izbeći njihovo ponavljanje, o tome da li su predstavljeni scenariji koherentni i izvodljivi, i tako dalje. A u tim pitanjima će se ozbiljni naučnici teže složiti nego o pitanjima prošlosti, mi takodje imamo svoje političke stavove i možemo takodje imati različite vizije o tome kako bi izgledala poželjna budućnost.

        • Tagovi: jugoslavija, raspad, nasilje, konflikt, nacionalizam, rat, Balkan, bezbednost zapadnog balkana
    •  
    • Postavite komentar

    •  
    •  
    • Pogledaj komentare

    •  
    •