•  
        • Komunalna (policija) milicija
          • Publikacije

          • Autor: Saša Đorđević
          • Komunalna (policija) milicija

          • Postoji opasnost da komunalna milicija postane sredstvo zaštite vlasti, a ne brige o komunalnom redu. Zato treba otvoriti javnu raspravu o budućnosti ove službe koja će biti transparentna, participativna i inkluzivna, ukazao je istraživač BCBP Saša Đorđević.

        • Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji
          • Publikacije

          • Autor:
          • Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji

          • Radna studija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku izdvaja ključne nalaze istraživanja javnog mnjenja o javnosti podataka u sektoru bezbednosti, kao i informisanju građana o radu sektora i bezbednosnim temama. Istraživanje je sprovedeno u martu 2019. godine na reprezentativnom uzorku od ...

        • Javno snimanje tajnim kamerama
          • Publikacije

          • Autor: Saša Đorđević
          • Javno snimanje tajnim kamerama

          • O pojedinostima nabavke i postavljanja velikog broja sigurnosnih kamera u Beogradu koje bi trebalo razjasniti građanima pisao je istraživač BCBP Saša Đorđević.

        Komunalna (policija) milicijaStavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u SrbijiStudija slučaja: Pretnje i pritisci na aktiviste i nezavisne novinare u SrbijiDa li NATO podstiče regionalnu odbrambenu i bezbednosnu saradnju na Balkanu?Javno snimanje tajnim kamerama
    •  
    •  
    • Pronađite publikacije, analize i propise u jedinstvenoj bazi resursa koja je dostupna svim posetiocima sajta BCBP.
      Napredna pretraga
    •  
    •  
    • Info BCBP

    • Prijavite se kako bi ste redovno dobijali naš bilten:
    •  
    •  
    •  
     
    •  
        • "Umeće ratovanja je pobediti neprijatelja bez borbe", napisao je Sun Tzu. U aprilu 2003. godine, Izrael se oslobodio najopasnijeg rivala, Iraka, bez ijednog ispaljenog metka. Nestanak iračke vojne sile stvorio je strateški vakuum na Bliskom istoku* i kratkoročno pomerio izraelsko-arapski vojni balans u korist Izraela. Za ovu zemlju su posledice takvog odnosa snaga trostruke. Rat je, najpre, uklonio glavnog aktera u prstenu zemalja protivnica Izraela. Zatim, strateški položaji dve preostale države iz te grupe, Sirije i Irana, značajno su se pogoršali. Konačno, ponovo je stvoren "prozor mogućnosti" za početak mirovnog procesa sa Palestincima. Ipak, sudbina celokupnog regiona zavisi od razvoja događaja u Iraku, koje je u ovom trenutku "gotovo nemoguće" predvideti.[i] U daljem tekstu analiziran je novi odnos snaga na Bliskom istoku, kao i strateške posledice po državu Izrael. Nakon toga, biće razmatran i uticaj mogućih scenarija u Iraku na vojno-strateški balans koji postoji između Izraela i njegovih arapskih suseda.


          Strateški vakuum i novi vojni balans

          U poslednjih dvadeset godina Irak je imao centralnu ulogu u regionalnom odnosu snaga, kao i u kreiranju konfliktne dinamike na Bliskom istoku. Vojne aktivnosti ove zemlje imale su odlučujući uticaj na dinamiku naoružavanja u regionu. Invazija na Iran 1980. godine prouzrokovala je razvoj kako konvencionalnog, tako i nekonvencionalnog naoružanja u ovoj zemlji. Deset godina kasnije, invazija na Kuvajt navela je Saudijsku Arabiju, ali i druge male zalivske zemlje da se dodatno naoružaju. Zatim, iračko učestvovanje u izraelsko-arapskim sukobima i balistički napadi na Izrael tokom prvog Zalivskog rata uticali su na izraelsku percepciju opasnosti, što je dodatno ubrzalo njegovo naoružavanje. Kao odgovor na to, izraelski susedi Sirija i Egipat pojačali su svoje programe naoružavanja. Uz izuzetak rata između Izraela i Libana, kao i uz izuzetak operacije u Sueckom kanalu 1956. godine, Irak je aktivno učestvovao u svim izraelsko-arapskim sukobima.[ii] Režim bivšeg iračkog predsednika Sadama Huseina takođe nikada nije skrivao činjenicu da je program oružja za masovno uništenje namenjen, između ostalog, borbi protiv Izraela. Osim toga, u eventualnom ratu i u koaliciji sa Jordanom, Irak je mogao naneti odlučujući udarac Izraelu, koristeći se strateškom slabošću ove države - Jordanskom dolinom. Budući da ne raspolaže ni neophodnom strateškom dubinom, a ni dovoljnim mobilizacionim kapacitetima, Izrael je morao razviti alternativnu strategiju. Ona je podrazumevala preduhitrujuće raspoređivanje masivne vojne sile u Jordanskoj dolini, koje bi vodilo odlučujućoj pobedi na neprijateljskoj teritoriji.[iii] Osnovni preduslov ove strategije bio je da izraelske vojne snage (IDF) kontrolišu dolinu. Odbijanje Izraela da se povuče sa ove teritorije, osvojene u šestodnevnom ratu 1967. godine, bilo je jedan od kamena spoticanja u izraelsko-palestinskim mirovnim pregovorima.

          Nestanak Sadamovog režima i demontiranje jedne od najmoćnijih arapskih vojnih snaga nakon samo tri nedelje borbe ostavili su za sobom vakuum vojne moći. Takva situacija remeti kako stvarni odnos snaga regionalnih aktera, tako i njihovu percepciju[iv]. U zalivskom regionu, Iran postaje vojna sila bez premca. Njegovi jedini preostali rivali su Saudijska Arabija i u manjoj meri zalivske kraljevine. One su razvile značajne pomorske i vazduhoplovne kapacitete, ali su im kopnene trupe i dalje veoma skromne.[v] Rat je uticao i na izraelsko-arapski region, uklonivši najvećeg neprijatelja u prstenu zemalja neprijatelja Izraela. Iako je izraelsko-jordanski mirovni ugovor, potpisan 1994. godine, oslabio mogućnost otvaranja Istočnog fronta, operacija "Iraqi Freedom" je ovu opciju učinila potpuno nemogućom. Takav razvoj situacije stvara prostor Izraelu da promeni svoju strategiju masovnog raspoređivanja i smanji vojni budžet koji i te kako opterećuje ekonomiju ove zemlje.[vi] Nestanak iračke armije učinio je da izraelsko-arapski vojni balans konvencionalnog naoružanja uveliko postane izraelsko-sirijski balans.[vii] U kvantitativnom pogledu, odnos snaga je izjednačen, dok je u pogledu kvalitativnih kapaciteta, IDF u značajnoj prednosti. Zahvaljujući transformaciji izraelske vojske, revoluciji u vojnim poslovima, oružane snage ove zemlje su u ogromnoj prednosti u odnosu na sirijske oružane snage. Što se tiče odnosa snaga u nekonvencionalnom domenu, izraelsko-arapski vojni balans postao je uglavnom balans između Izraela i Irana. Balistički kapaciteti Irana, posebno njegove rakete Shahab 3, dometa 1300 km, kao i iranski vojni nuklearni program predstavljaju istinsku pretnju samom opstanku Izraela.[viii]

          U percepciji vojnog balansa došlo je takođe do izvesnih promena. Prema iranskom viđenju, američka vojna kampanja u Iraku isključuje mogućnost da Iran postane objekat slične operacije u bliskoj budućnosti.[ix] Osim toga, Iran se nada da će sada uz pomoć svoje siitske manjine u Iraku moći da ostvaruje značajan uticaj na razvoj događaja u ovoj zemlji. Zatim, brza i odlučujuća pobeda američkih trupa istinski je šokirala sve arapske države. Od tada, one su svesne da ključ američkog uspeha leži u kvalitativnoj nadmoćnosti i da je Izrael jedina zemlja u regionu koja poseduje slične operativne i tehnološke kapacitete. Da bi parirale ovoj nadmoćnosti, arapske države i nedržavni akteri nastojaće da nastave napore u razvijanju asimetričnih odgovora koji obuhvataju oružja za masovno uništenje i konflikte niskog intenziteta, kao što su terorizam i gerilska borba. U tom pogledu veoma je simptomatično ponašanje Irana, koji je nedavno reorganizovao Revolucionarnu gardu i prilagodio je asimetričnom ratovanju. Takođe, Iran je nastavio da pruža podršku terorističkim grupama kao sto su Hezbolah, Hamas i Islamski džihad, koje ugrožavaju bezbednost Izraela. Konačno, Iran je ubrzao razvijanje oružja za masovno uništenje, a posebno razvijanje vojnog nuklearnog programa.[x]Nakon što su uočene implikacije koje je rat u Iraku imao po regionalni vojni balans, potrebno je analizirati nove strateške pozicije pojedinih zemalja suparnica Izraela.

          Iran i Sirija pod pritiskom

          Nakon pada režima Sadama Huseina, Iran i Sirija, dve preostale zemlje koje predstavljaju najveći deo neprijateljskog prstena oko Izraela, značajno su oslabljene. Na prvi pogled, novi strateški balans sugeriše da bi Iran eventualno mogao izvući korist iz novonastale situacije, dok dublja analiza pokazuje da su ove "prednosti" ipak značajno ograničene. Najpre, Iran je paradoksalno postao najjača regionalna sila u trenutku kada je totalno bio okružen američkim vojnim snagama ili njihovim saveznicama.[xi] Zatim, iranski vojni nuklearni program i kontakti ove zemlje sa terorističkim organizacijama nalaze se pod medijskim i diplomatskim pritiskom bez presedana. Iran je, takođe, svestan da su SAD promenile irački režim "zbog istih prestupa za koje se on sada optužuje".[xii] Iako je mogućnost američke vojne invazije za sada isključena, precizni, tzv. hirurški udari protiv iranskih nuklearnih postrojenja sada su mogući više nego što su to bili ikada ranije [xiii]. Konačno, otvaranje nove mogućnosti političkog uticaja na Irak može se lako okrenuti protiv Irana. Naime, tokom vladavine Sadamovog režima na hiljade siitskih vernika napustilo je svoje verske centre u Nadžafu i Karbali kako bi našlo utočiste u siitskom centru u Iranu, odnosno u gradu Komu. Nakon pada ovog režima, oni se masovno vraćaju u Irak. Buđenje siitskog centra u Iraku moglo bi ojačati separatistički identitet arapskog siitizma, koji je različit od iranskog, stvarajući tako rivalitet između Koma i Nadžafa oko toga ko će preuzeti vođstvo u siitskom svetu[xiv].

          Sirija je, kao jedina zemlja u regionu koja je podržala Huseina, pravi gubitnik ovog rata. Ona je, takođe, okružena neprijateljima. Na južnim granicama ove države nalazi se Izrael, na severu je Turska, a na istoku su američke trupe stacionirane u Iraku. Pored toga, ukoliko bi usledio eventualni napad na Siriju, ova država ne bi raspolagala jednim od svojih najjačih aduta - strateškom dubinom iračke teritorije. Poslednje, ali ne i najmanje važno, jeste to da "od pada Sadamovog režima, SAD vrše snažnu presiju na Siriju i zahtevaju da ona prilagodi svoju spoljnu politiku novonastaloj strateškoj situaciji".[xv] Ne nalazeći drugo rešenje, sirijski režim se povinovao raznim američkim zahtevima. Samo nekoliko nedelja nakon američke pobede, sirijski predsednik Basar el Asad predložio je otpočinjanje mirovnih pregovora sa Izraelom.[xvi] Sirija je, takođe, izrazila spremnost da izruči pripadnike bivšeg iračkog režima koji su pronašli utočiste na njenoj teritoriji, kao i da zatvori sedišta raznih palestinskih organizacija koja se nalaze u Damasku. Konačno, Sirija je u aprilu ove godine povukla sve svoje trupe iz Libana. Američki pritisak se može očekivati i u narednom periodu, a pogotovo zbog podrške koju Sirija pruža Hezbolahu na jugu Libana. Iako bezbednosna dilema nije u potpunosti nestala, sve pomenute strateške promene pružaju Izraelu povod da se oseća bezbednije nego ranije. Jedan od suštinskih uzroka neuspeha izraelsko-palestinskih pregovora leži u međusobnoj isključivosti izraelske ponude - "nezavisnost nakon bezbednosti" - i palestinske ponude - "bezbednost nakon nezavisnosti". Nakon rata u Iraku stvoreni su, po svemu sudeći, uslovi za izlazak iz ovog začaranog kruga.

          Prozor mogućnosti za uspostavljanje izraelsko-palestinskog mira

          Tokom režima Sadama Huseina, Irak je bio centralna veza između nestabilnosti na Bliskom istoku i izraelsko-palestinskog sukoba. Prvi rat u Zalivu okončan je februara 1991. godine. Izrelsko-palestinski mirovni proces počeo je oktobra iste godine u Madridu. Drugi rat u Zalivu formalno se završio u aprilu 2003. godine i već istog meseca je tzv. Kvartet, koji okuplja SAD, EU, Rusiju i UN, objavio Mapu puta ka izraelsko-palestinskom miru. Ipak, cilj ovog teksta nije dokazivanje "mehaničke veze između odnosa vojnih snaga i pregovaračkog procesa", a još manje veze između "jačine Iraka i balansa izraelsko-palestinskih odnosa"[xvii]. Pored dva rata u Iraku postojala je čitava serija faktora koji su uticali na otpočinjanje mirovnog procesa.[xviii]. Od velike je važnosti uočiti na koji je način drugi rat u Iraku[1] dao impuls i kako je uticao na ubrzavanje mirovnog procesa. Moguće je ustanoviti tri takva podsticaja koji su otvorili mogućnosti izlaska iz izraelsko-palestinskog konflikta. Kao prvo, administracija američkog predsednika Džorža Buša imala je potrebu da ubedi arapski svet u to kako njena politika nije isključivo antimuslimanska, odnosno antiarapska. Jedan od načina da to učini bio je da se odlučujuće angažuje u medijaciji izraelsko-palestinskog sukoba. Kao drugo, novi odnos snaga na prostoru Bliskog istoka ide u prilog smanjenju izraelsko-palestinskog nasilja. Tako je, na primer, "rat uklonio iračku finansijsku podršku porodicama bombaša samoubica".[xix] Konačno, rat je potvrdio američku hegemoniju u regionu, što otežava suprotstavljanje američkim zahtevima kako Palestincima tako i Izraelcima. Na palestinsko ponašanje to je uticalo već tako što su oni izvršili američki zahtev da za svog premijera imenuju Mahmud Abasa, kao i da počnu reforme bezbednosnih službi svoje vlasti.[xx] S druge strane, Izrael je odustao od stavljanja brojnih prigovora na Mapu puta. Osim toga, premijer Arijel Šaron je priznao neizbežnost "bolnih ustupaka" Palestincima. Jedan od ustupaka svakako je i postepeno povlačenje iz Jordanske doline, koje je u izraelskoj vojsci postalo "zamislivo" zahvaljujući nestanku opasnosti od otvaranja Istočnog fronta. U svakom slučaju, nestanak iračke sile i prisustvo američkih trupa su privremene pojave. Prozor mogućnosti predstavlja rezultat povolje konjukture. Njegovi perimetar i opstanak zavisiće, u određenoj meri, od budućeg razvoja situacije u Iraku.

          Nesigurni Irak

          Dugoročno posmatrano, strateške implikacije drugog Zalivskog rata po Izrael, kao i po ostatak Bliskog istoka veoma su neizvesne. Međutim, srednjoročno posmatrano, glavna nepoznanica ostaje odgovor na pitanje koliko će trajati nestabilnost i haos u ovoj zemlji. "Državni model koji anglo-američka okupacija ostavi za sobom je od ključnog značaja"[xxi]. Ipak, uz pomoć svih ovih varijabli možemo zamisliti četiri moguća scenarija u Iraku. To su: stabilni i umereni režim; produžena nestabilnost; dezintegracija; islamistički i siitski režim.[xxii] Svaki od ova četiri scenarija poremetio bi postojeći balans snaga i drugačije uticao na stratešku poziciju Izraela. Možda najmanje moguć, ali svakako najpovoljniji ishod za Izrael predstavlja stvaranje stabilnog i umerenog režima, bez obzira na to da li će biti demokratski ili ne. Velika je verovatnoća da bi se jedan takav režim integrisao u bezbednosnu zajednicu zalivskih država, odustao od hegemonističkih ambicija i konačno promenio svoje neprijateljske stavove prema SAD i Izraelu. [xxiii]

          Drugi scenario, manje povoljan po Izrael, ali i izvesniji, bio bi produžetak aktuelne nestabilnosti. U dužem vremenskom periodu, nestabilan Irak pod američkom okupacijom predstavlja problem za Izrael iz najmanje tri razloga. Kao prvo, konflikt niskog intenziteta, koji trenutno stvara haos u Iraku, mogao bi lako početi da se preliva u okolne zemlje, posebno u Izrael. Kao drugo, neuspeh američke inicijative demokratizacije Bliskog istoka [xxiv], kao i rušenje američkog kredibiliteta mogli bi isprovocirati "arapsku ulicu" da destabilizuje svoje umerene režime. U tom slučaju, izraelska bezbednost koja počiva na stabilnosti tih režima[xxv] mogla bi završiti kao kolateralna šteta. Konačno, posledica produžetka nestabilnosti mogla bi biti i povlačenje američkih trupa. Iako pojedini ugledni analitičari procenjuju na koji način bi moglo doći do stabilizacije celokupnog regiona, prevremeno povlačenje bi svakako značajno promenilo odnos snaga na Bliskom istoku u korist Irana.[xxvi] Treći scenario je dezintegracija Iraka. U tom slučaju, Izrael bi najverovatnije podržao stvaranje nezavisne kurdske države. Izraelske tajne službe već se pripremaju za ovaj scenario, koji nazivaju Plan B".[xxvii] U ovom trenutku, Izrael finansijski i logistički podržava kurdsku armiju. Ona pravi kontratežu siitskim neregularnim snagama koje nastoje da od Iraka naprave islamističku državu nalik onoj u Iranu.[xxviii] Ove aktivnosti Izraela, Istanbul posmatra sa velikom zabrinutošću. Turska, jedan od ključnih saveznika Vašingtona i Tel Aviva, protivi se dezintegraciji Iraka i stvaranju nezavisne kurdske države, jer bi to svakako mobilizovalo i kurdsku manjinu u ovoj zemlji. To je jedan od razloga zbog kog je Turska uputila vojnu pomoć iračkim Turkmenima u zoni grada Kirkuka, kako bi bila napravljena protivteža Kurdima. [xxix] Sukob između Izraela i Turske, koji je u ovom trenutku indirektan i "zastupnički", mogao bi u slučaju dezintegracije Iraka postati direktan. Diplomatske i vojno-strateške posledice takvog rascepa mogle bi biti veoma opasne. Konačno, scenario koji je ubedljivo najgori za stratešku poziciju Izraela je stvaranje islamističke i siitske države u samom Iraku. Takav ishod predstavljao bi čist dobitak za Iran i Siriju. Strateški, vojno i politički, balans snaga okrenuo bi se drastično u korist država koje su neprijatelji Izraela.

          Zaključak

          Drugi Zalivski rat je promenio odnos snaga na Bliskom istoku. Neposredne posledice po strateški položaj Izraela su veoma povoljne. Osim toga, nestanak iračke vojne sile i perspektive otvaranja Istočnog fronta stvorili su povoljnu klimu za početak novog izraelsko-palestinskog mirovnog procesa. Ipak, novi Irak in statu nascendi i uticaj Pax americana na Bliski istok ostaju velika nepoznanica. U međuvremenu, kako je to rekao izraelski savetnik za nacionalnu bezbednost, "otvoriće se jedna pukotina koja neće trajati dugo, a iz koje bi Izrael trebalo da izvuče maksimum koristi"[xxx].

          Beleške:

          * U daljem tekstu pod terminom Bliski istok biće podrazumevano 15 država koje su podeljene u dve podregionalne grupe. Prvu grupu čini izraelsko-arapski podregion koji obuhvata: Egipat, Izrael, Jordan, Liban, Siriju i Palestinu. U drugu grupu zemalja Zalivskog podregiona spadaju: Iran, Irak, Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Jemen. 
          [1] Neki ga nazivaju trećim, počinjući računanje od iračko-iranskog rata.

          [i] The Economist, May 7th-13th 2005, citat Anthony CORDESMAN

          [ii] LUFT Gal, "All Quiet on The Eastern Front? Israel’s National Security Doctrine After The Fall of Saddam", The Saban Center for Middle East Policy, Brookings Institution, analysis paper No 2, 2004 str. 2

          [iii] Idem, str. 7

          [iv] FELDMAN Shai, After the War in Iraq, defining the new strategic balance, Sussex Academic Press, Brighton, 2003

          [v] CORDESMAN H. Anthony, The Military Balance in the Middle East, Praeger Publisher, Washington, 2004, str. 247

          [vi] Izrael je već odlučio da za oko 20% smanji svoje kopnene trupe u narednih pet godina, kao i da povuče iz upotrebe oko hiljadu tenkova tipa M 60. Pogledaj: Ha’aretz,25/5/2003.

          [vii] Idem, str. 136

          [viii] 17. novembra 2003. godine šef Mosada Meir Dagan istakao je pred članovima Odbora za odrambene i spoljne poslove Kneseta kako vojni nuklearni kapaciteti Irana predstavljaju "najstrašniju pretnju" postojanju države Izrael od njenog nastanka 1948. godine.

          [ix] HALEVI Efraim, "The Post Saddam Middle East: A view from Israel", The Washington Institute, Soref Symposium, 2003

          11CORDESMAN (2004) str. 245

          12 Iran ima dvanaest suseda. Američke trupe nisu prisutne samo na teritoriji Turkmenistana, Azerbejdžana i Jermenije, koje su članice programa "Partnerstvo za mir" i imaju sa SAD potpisane ugovore o vojnoj saradnji.

          [xii] FELDMAN (2003),str. 110

          [xiii] Fox News, "What are U.S. Military Options in Iran?", Sunday, April 24, 2005

          [xiv] Ibid, str. 111

          [xv] Ibid,str. 111

          [xvi] New York Time,.entretien avec Bashar al-Asad, New York Times, 1/12/2003.

          [xvii] SALAM Nawaf (ed), Le Moyen Orient à l’épreuve de l’Iraq, Actes Sud Sinbad, 2005, str. 87

          [xviii] Oslo: kraj Hladnog rata, američka hegemonija na Bliskom istoku (B. Miller)

          Mapa puta: ekonomska kriza izazvana Intifadom, reforme palestinske vlasti, slabljenje Arafata, demografska presija i strah Izraelaca od palestinske majoritizacije, harmonično nastupanje egipatske i saudijske diplomatije.

          [xix] FELDMAN (2003), str. 119

          [xx] Ibid, str. 119

          [xxi] SALAM (2005), str. 141

          [xxii] Enumeracija ne sledi ni hronološku, ni logiku probabiliteta. Ona sledi logiku hijerarhije prioriteta za državu Izrael.

          [xxiii] LUFT (2004), str. 17

          [xxiv] OTTAWAY Marina, CAROTHERS Thomas, "The Greater Middle East Initiative: Off to a False Start", Carnegie Endowment for International Peace, Policy Brief 29, March 2004

          [xxv] Posebno u Jordanu i Egiptu.

          [xxvi] LUTTWAK N Edward, "The logic of Disengagement", Foreign Affairs, January/February 2005

          [xxvii] HERSH M. Seymour, "Plan B", The New Yorker, 21/6/2004.

          [xxviii] Od leta 2003. godine izraelski agenti treniraju kurdsku armiju. Ona Izraelu služi kao produžena ruka ne samo na severu Iraka, već i u Siriji i u Iranu.

          [xxix] LUTTWAK (2005)

          [xxx] HALEVI Efraim, Soref Symposium, 20

        • Tagovi: vojska, strategija, irak, izrael, sukob, sirija, palestina, međunarodni odnosi, spoljna politika
    •  
    • Postavite komentar

    •  
    •  
    • Pogledaj komentare

    •  
    •