•  
        • Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji
          • Publikacije

          • Autor:
          • Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji

          • Radna studija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku izdvaja ključne nalaze istraživanja javnog mnjenja o javnosti podataka u sektoru bezbednosti, kao i informisanju građana o radu sektora i bezbednosnim temama. Istraživanje je sprovedeno u martu 2019. godine na reprezentativnom uzorku od ...

        • Javno snimanje tajnim kamerama
          • Publikacije

          • Autor: Saša Đorđević
          • Javno snimanje tajnim kamerama

          • O pojedinostima nabavke i postavljanja velikog broja sigurnosnih kamera u Beogradu koje bi trebalo razjasniti građanima pisao je istraživač BCBP Saša Đorđević.

        • Stavovi građana o bezbednosti Srbije i dijalogu sa Prištinom
          • Publikacije

          • Autor: Miloš Popović, Sonja Stojanović Gajić
          • Stavovi građana o bezbednosti Srbije i dijalogu sa Prištinom

          • Najnovija radna studija BCBP sumira ključne nalaze istraživanja javnog mnjenja o nacionalnoj bezbednosti i priželjkivanim odgovorima na bezbednosne pretnje. Ispitivanje je sprovedeno tokom januara 2017. na reprezentativnom uzorku od 1.403 stanovnika Srbije, bez Kosova.

        Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u SrbijiStudija slučaja: Pretnje i pritisci na aktiviste i nezavisne novinare u SrbijiDa li NATO podstiče regionalnu odbrambenu i bezbednosnu saradnju na Balkanu?Javno snimanje tajnim kameramaStavovi građana o bezbednosti Srbije i dijalogu sa Prištinom
    •  
    •  
    • Pronađite publikacije, analize i propise u jedinstvenoj bazi resursa koja je dostupna svim posetiocima sajta BCBP.
      Napredna pretraga
    •  
    •  
    • Info BCBP

    • Prijavite se kako bi ste redovno dobijali naš bilten:
    •  
    •  
    •  
     
    •  
          • Godina: 2005
          • Politika političarima – istorija istoričarima, Partizansko-četnički sukob u Drugom svetskom ratu

          • U Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, kroz etnički, ideološki i verski sukob, došlo je do promene vlasti i društvenog sistema. Iz rata niko nije izašao neoštećen i pobeda je imala svoju cenu, a pobednici su nosili njene ožiljke, pa ipak su, zaneseni, mislili da sve počinje od njih.

        • Nijedna tema nije izazivala i ne izaziva toliko rasprava i polemičkih mišljenja kod nas kao unutrašnјi sukob tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, poznat i kao "bratoubilački rat". Malobrojne su rasprave imale stručnu osnovu i polemika nije prešla sa političkog na nivo naučnih pitanja gde su sve teme legitimne, a o njima se raspravlja uz poštovanje drugačijeg mišljenja, ali i uz uvažavanje činjenica kao osnove istorijske nauke. Suština naučnog pristupa je uvažavanje vojnog i političkog konteksta dogadjaja u vremenu koje je predmet obrade i racionalno sagledavanje omera snaga. Naknadna pamet i domišljanje što bi bilo da je bilo, kao i kasnije lamentiranje nad ličnostima i događajima, lišeni su naučne osnove, a iznova otvaraju pitanje - ko je istinski baštinik tradicije Drugog svetskog rata. Ovo pitanje je veoma važno za oblikovanje identiteta društva i vojske i na njemu ne treba prelamati dnevnopolitičke interese, već ga treba prepustiti struci. Društva nedovoljne institucionalne konstituisanosti zaboravljaju na staro pravilo da istorija nastaje vrenjem svesti generacija istoričara. Za sve probleme se najčešće okrive drugi koji se proglase izvorom svih zala i nesporazuma. Nema dobre volje da se otvore bolna pitanja i sagleda svoja uloga i mesto, što je pravi put racionalnog rasuđivanja o prošlosti.

          U Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, kroz etnički, ideološki i verski sukob, došlo je do promene vlasti i društvenog sistema. Iz rata niko nije izašao neoštećen i pobeda je imala svoju cenu, a pobednici su nosili njene ožiljke, pa ipak su, zaneseni, mislili da sve počinje od njih. Pobednici kao da nisu znali da je politička pobeda samo preduslov za dalju društvenu, ekonomsku, kulturnu i drugu nadgradnju po kojima će se meriti uspeh njihove vlasti. Od svoje veličine nisu videli ništa drugo, a epopeje pobedničke vojske naročito su oživljene nakon sukoba sa SSSR, kada su pohodi partizanskih divizija ravnani sa bitkama na Istočnom frontu, gde je samo kod Staljingrada poginulo skoro 100.000 nemačkih vojnika. Naši pobednici su izgubili osećaj za sopstveni položaj i udeo u katastrofi Drugog svetskog rata. U ovoj najvećoj svetskoj ratnoj kataklizmi, sukobili su se svetski giganti Nemačka, Japan, Velika Britanija, SSSR i SAD i na njihovim bojištima se rešavala sudbina pobednika. Jugoslovensko ratište je bilo bitno, ali ipak samo jedno od mnogih. Ovde nisu vođene odlučne bitke i čeoni sukobi velikih svetskih sila. Svakako možemo biti ponosni na Neretve, Sutjeske, Ravne Gore, itd, ali centar Sveta nismo bili. Učešće Jugoslavije u Drugom svetskom ratu odvijalo se kroz antifašističko angažovanje, kroz saradnju sa okupatorom i politikantsko igranje na kartu svih saveznika. Jugoslovenski ratni tokovi bili su deo evropskih i svetskih vojnih i političkih dešavanja i njihovo pojednostavljeno izdvajanje na lokalnom nivou može nas voditi u uske okvire koji nam ne omogućavaju da sagledamo svoju poziciju i mesto. Nakon Aprilskog poraza 1941. godine, Jugoslovenska kraljevska vlada bila je nosilac ideje otpora i antifašizma i, kao takvoj, saveznici su joj pružili utočište i priznali legitimnost u predstavljanju (vojno poražene) države. Da nije bila saveznička i antifašistička, ova vlada ne bi ni mogla doći u London i nastaviti svoju delatnost. U zemlji, nosioci ideje otpora - četnički i partizanski pokret su, tada, u početnoj fazi osnivanja i širenja organizacije. Jugoslovenska kraljevska vlada u Drugom svetskom ratu deluje u oivičenim mogućnostima u okviru opštih savezničkih dešavanja. Taj međuprostor, mogla je - shvatanjem realnosti svetskih vojnih i političkih kretanja - da proširi i da stvori uslove za produbljeniji odnos prema stanju u zemlji, ili da, nerazumevanjem događaja i procesa, sebe zatvori u "balkansku priču". Utehu joj je pružala paralela sa povlačenjem srpske vlade i vojske u Prvom svetskom ratu i izbor saveznika (zbog ideje da Britanija može izgubiti bitke, ali ne i ratove). Nemačkim napadom na SSSR i ulaskom SAD u rat nakon japanskog napada na Perl Harbur, izbor saveznika je potvrdio i osigurao sigurnu zavetrinu. Strah je donekle ulivao brzi francuski poraz, koji je u psihološkom smislu delovao snagom šoka, s obzirom na to da je u pitanju bio pobednik u Prvom svetskom ratu, sinonim neprobojnog Verdena, garant Versajskog mirovnog sistema i zemlja u kojoj je Jugoslavija u međuratnom periodu videla svoj politički, vojni, ekonomski i kulturni uzor.

          Okupator je izbrisao Jugoslaviju, komadajući je na vazalne države i režime, a jedan broj oficira koji su izbegli zarobljavanje i odvođenje u logore, povukli su se i u okupatorskom vakuumu stvarali plan organizacije otpora. Među njima i grupa, tada pukovnika, Draže Mihailovića, koja se maja 1941. godine počela organizovati na Ravnoj Gori. U isto vreme se javlja i drugi pokret otpora, predvođen Komunističkom partijom Jugoslavije, koji već tada ima socijalnu komponentu i ima za cilj promenu vlasti. Četnički pokret izlazi na scenu kao vojno-politička reakcija na okupaciju zemlje, svoju ideologiju zasniva na potrebi zaštite nacionalnih interesa nakon stradanja srpskog stanovništva i tek tokom rata izgrađuje političku platformu.

          Na dalja dešavanja u Jugoslaviji bitno utiču dva događaja: zločini nad srpskim stanovništvom i nemački napad na SSSR. Stradanje srpskog stanovništva izazvalo je organizovanje radi egzistencijalne zaštite od ustaških pokolja (Sanski most, Hercegovina, itd), nezavisno od dva pokreta otpora koji su u početnoj fazi organizovanja. Upravo su izbeglice i vesti koje su se slivale u Srbiju uticale na Mihailovića da se okrene ideji odbrane srpskog naroda i radikalizuje svoj odnos prema vinovnicima srpskog stradanja i preispita dotadašnji državni koncept, iako je kasnije vojni ministar u jugoslovenskim vladama. Na tom pitanju će se prelamati njegova kasnija sudbina u okviru savezničkog sagledavanja ratne stvarnosti i jugoslovenske budućnosti.

          Napad na SSSR je za Komunističku partiju Jugoslavije bio znak i poziv na oružani otpor, zasnovan na tradicionalnim ruskim i sveslovenskim vezama solidarnosti. To se najviše iskazalo, i pored snošljivog italijanskog sistema okupacije, u Crnoj Gori jula 1941, porazom koji nije značio uništenje ustaničkog pokreta, ali jeste ustaničku podelu. U jesen 1941. godine na prostoru Zapadne Srbije dolazi do ustaničke akcije i partizansko-četničkih pregovora o saradnji (susreti Mihailović-Tito), koji se nisu završili dogovorom. Dok je KPJ bila za oružani otpor, Mihailović je zauzeo stav iščekivanja i tražio da se, zbog žrtava, sačeka povoljniji trenutak. Saveznički frontovi su bili daleko, Britanija nije imala snage za konkretne operacije na Balkanu, dok je SSSR trpeo poraze i nemačka vojska nadirala prema Moskvi. To je vreme kada je Mihailović uspeo da uspostavi radio-vezu sa jugoslovenskom vladom, a u Jugoslaviju došla saveznička misija (Hadson) u kojoj su bili i jugoslovenski oficiri, što je povećalo Mihailovićevo samopouzdanje. Jugoslovenska vlada je stala iza Mihailovića koji je dobio generalsko unapređenje i savezničku legitimnost, koju drugi pokret - partizanski (komunistički) tada nema.

          Nemci su, radi smirivanja prostora, preuzeli akciju čišćenja, čija je posledica paficikacija i proterivanje ustaničkog jezgra koje se povuklo prema Sandžaku, a jedan broj Mihailovićevih četnika legalizovan je u okviru Nedićevog upravnog aparata. Upravo je ova nemačka vojna intervencija uticala na ubrzavanje partizansko-četničkog raskola koji je prerastao o otvoren sukob, čime je otvorena scena za građanski rat. Vremenom će komunistički pokret, predvođen Komunističkom partijom Jugoslavije, izrasti u najvećeg neprijatelja za Mihailovića. Isti je bio slučaj, gledano i sa druge strane, oko borbe za vlast i budućeg uređenja države. Polazne pozicije su bile toliko različite da medju njima nije moglo biti sporazuma..

          Draža Mihailović se za Vladu pojavio kao nada u spasenje i lek za sve nedaće i probleme izbeglištva i time su za Vladu problemi privremeno otklonjeni, ali to nije značilo njihovo rešavanje, već odlaganje. Na drugoj strani, Mihailović na vladu gledao kao na političku tačku oslonca i predajnik na najvišoj osmatračnici prema savezničkim programima i planovima. Zaslepljena svojim značajem ("27. mart") i nespretna u potezima prema SSSR, Jugoslovenska vlada je radila na svoju štetu sa stanovišta jugoslovenske unutrašnje situacije. Ona je trošila kapital prethodnog autoriteta (27-martovski, aprilski nejaki otpor i vesti o ustaničkoj akciji) i u odsustvu objektivnog viđenja realnosti, politiku je samo zamišljala. Međutim, bila je daleko od operativne politike, pa je samo kaskala za događajima koji su se ubrzano odvijali, ostajala bez inicijative i samo registrovala događaje i reagovala na njih komentarima.

          U zemlji gde je "pala krv" i gde su narastali osvetnički naboji, bilo je zamućeno polje racionalnog sagledavanja i rasuđivanja. Poslovična balkanska zamešateljnost koju karakterišu ideološki, verski i etnički sukobi, iskazana je u svom svom značenju u periodu 1941-1945, kada je zatvaranje u nacionalni okvir iskazivalo težnju za jasno razgraničenje "od tuđeg" i "stranog", a imalo za posledicu veličanje sopstvenog i nipodaštavanje svega drugog. Šansa se ukazivala samo onima koji su se mogli izdići u pogledu ka budućnosti koju su diktirali pobednički saveznički centri, dok su pojedini - da bi ,,preživeli'', uskakali u tu pobedonosnu kompoziciju. Oni koji to nisu shvatili bili su osuđeni da ostanu u prošlosti, na slepom koloseku, da istorija o njima piše, kako je Čerčil rekao u svojim memoarima, "tanane razlike rodoljublja", čiji je osnovni korektiv u Drugom svetskom ratu bio antifašizam. Presudno je bilo znati šta znači međunarodna tačka oslonca, kao i to da je loša svaka politika koja nema alternativu. Upravo igranje na kartu savezničkog iskrcavanja na Balkan, izostankom tih događaja, pokazalo se kao poražavajuće. Nakon britanskih stavova o održivosti jugoslovenskog koncepta, presudno je pitanje bilo, kako se u jednom izveštaju kaže, ko ima "konstruktivan pristup prema jugoslovenskim nacionalnim razlikama", u šta se uklapao Narodnooslobodilački pokret.

          Mihailovićevi pokušaji samostalnog delovanja mimo britanskog uticaja i nastojanja da zaštiti srpski egzistencijalni interes, bili su bez rezultata. Sve se vremenom pretvorilo u Mihailovićeve vapaje brodolomnika na otvorenoj pučini, koji nije sagledavao da se i Vlada nalazi na splavu koji pluta okeanima svetske politike. Predsednik Jugoslovenske vlade Slobodan Jovanović ušao je u politiku u poznim godinama, u teško ratno vreme, u godinama izgnanstva, a kada se sve sabere, rezultati su bili porazni. Koliko je Jovanovićevo pravno-istorijsko naučno bavljenje politikom XIX veka dalo velike rezultate, toliko je njegova praktična politička delatnost tokom 1941-1943. godine bila bez rezultata. Okolnosti su se tako poklopile da je političko bavljenje na zalasku života vezao za sudbinu generala Mihailovića. Kao da je Slobodan Jovanović u generalu Mihailoviću video sigurnu zaleđinu i, kao i Mihailović, mislio da drugi pokret u Jugoslaviji (komunistički) iz ideoloških razloga nije prihvatljiv za zapadne saveznike, pre svih za Britance.

          Nakon Teherana bili su jasni pravci savezničke politike u Jugoslaviji: pomaganje partizanskog vojnog pokreta koji je na zasedanju AVNOJ u Jajcu novembra 1943. godine izneo svoju težnju za međunarodnim političkim reprezentovanjem Jugoslavije. Predsednik Jugoslovenske vlade Božidar Purić nije bio spreman da napravi kompromis sa britanskom politikom i žrtvuje Mihailovića i upravo na tome je pala njegova vlada maja 1944. godine. Pod pritiskom saveznika, jugoslovenski kralj Petar II poverio je mandat Ivanu Šubašiću koji se odrekao generala Mihailovića. Šubašić je postigao kompromis sa Josipom Brozom (Viški i Beogradski sporazum) u pravcu stvaranja zajedničke vlade (Kraljevske i NKOJ). Kasnije, krajem 1944. i početkom 1945. godine, komprimisima nije bilo kraja i jugoslovenski kralj je, izložen britanskom pritisku, prihvatio kompromisno prebacivanje kraljevskih prerogativa na Namesništvo. Tako je krnjena legitimnost jugoslovenske vlade i utapala se u vladu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) koji je širio svoje međunarodne kapacitete. Odgovarajući na ove poteze partizanskog pokreta, general Mihailović je održao kongres u selu Ba kod Gornjeg Milanovca, januara 1944. godine i ublažio dotadašnje radikalne stavove. Međutim, ne ušavši u Šubašićevu vladu, on je ostao na drugom, sporednom, koloseku. Njegovo slanje misija iz Jugoslavije tokom 1944. godine, Makdauelova misija avgusta 1944. i nade u SAD, kao i obraćanje savezničkim komandantima krajem 1944. godine samo su hvatanje za slamke spasa. Bili su to zakasneli refleksi političkog rasuđivanja i prestrojavanja. Slobodan Jovanović se, kao predsednik Jugoslovenske kraljevske vlade, nije nikada susreo sa Vinstonom Čerčilom, dok je Titovom poverljivom emisaru Vladimiru Velebitu to uspelo lično dva puta (u maju i julu i jednom prilikom Titovog susreta sa Čerčilom (u avgustu) 1944.godine.

          Kada se sve sagleda, suviše pojednostavljeno deluje viđenje da su Britanci stali iza Mihailovića, da su ga bezrezervno podržali i da ga je Kraljevska vlada inaugurisala na čelu otpora u Jugoslaviji, a da je krajem rata bio napušten. Činjenice pokazuju da se veza posle prekida (kraj 1941) sa njim uspostavila tek aprila 1942, da su Britanci kontrolisali radio-veze Kraljevske vlade i Mihailovića, da su iz obaveza prema SSSR slojevito gledali na jugoslovensku ratnu realnost, da se još tokom 1942. godine pojavljuju problemi u saradnji, da se traži njegova aktivnija borbena uloga protiv neprijatelja, te da se jugoslovenskoj vladi i generalu Mihailoviću pružala limitirana, a ne bezrezervna podrška. Pitanje se može postaviti i iz ovog ugla: kako su se jugoslovenska vlada i Mihailović snašli i ponašali u tim ograničenim mogućnostima, uz sve probleme sa kojima su se susretali? Upravo je tu i deo odgovora na pitanje - kada su se vlada i Mihailović našli u raskoraku oko toga ko pobeđuje u ratu, jer je na pobedničkoj strani bio i SSSR, koji je podržavao svog eksponenta u Jugoslaviji. Period 1941-1944. je dugačko ratno vreme u kome su događaji odvijaju brzo i prožimaju jedan sa drugim, a potrebno je zauzimati stavove i donositi odluke. Nesnalaženje Jugoslovenske kraljevske vlade i Mihailovića u ovom vremenskom luku je evidentno.

          Komunistički pokret nije rizikovao nesporazume sa pokroviteljstvom SSSR već se taktički povlačio, ublažavao radikalne stavove, prihvatao sugestije i kritike Moskve (martovski pregovori 1943). Kada je u pitanju britanska politika, smatramo da je pojednostavljeno i nenaučno sagledavanje da je antisrpska, da je izdala generala Mihailovića, da je omogućila pobedu komunizma u Jugoslaviji, da je Tito prevario Čerčila koji se nije snašao, itd. Ona je pre svega svoja (britanska) i s obzirom na istorijat i kolonijalnu rasplinutost po svetskim kontinentima - svetska, a drugima (manjim narodima) ostaje de se uklope u svetske procese i da traže svoje mesto. Onaj ko to ne uvidi izlaže se opasnostima svetskih dešavanja čiji su subjekti velike sile, a mali narodi i države, s obzirom na svoju snagu i moć, jesu samo objekti tih dešavanja. Jugoslovenska kraljevska vlada je polagala nade u generala Mihailovića i on u nju. Kada je Kraljevska vlada počela da gubi samu sebe, general Mihailović je bio - vremenom - prepušten sebi, na balkanskoj vetrometini koja nije praštala političkim suparnicima. Politika se odvajkada zasnivala na realnim okvirima rasuđivanja onoga što je stvarno i moguće. Novoj vlasti vođe suparničkih pokreta nisu se mogle prikloniti, već ih je trebalo ukloniti.

          Komunisti nisu stvorili Jugoslaviju 1918, ali su je u okviru svetskih vojno-političkih kretanja povratili u Drugom svetskom ratu i prilagodili sebi. U jednom izveštaju, iznosi se konstatacija Vlatka Mačeka: "Jugoslavija je imala svoju fatalnost i ona se imala do kraja odviti". Ako je u osnivanju početak razgradnje, onda je u tom procesu trebalo potrošiti više generacija. Pitanje nacionalnog pomirenja danas nije ni istorijsko, ni istoriografsko, već političko, a istoriju treba prepustiti njenim poslenicima.

        • Tagovi: jugoslavija, sukob, drugi svetski rat, istorija, Balkan, bezbednost zapadnog balkana
    •  
    • Postavite komentar

    •  
    •  
    • Pogledaj komentare

    •  
    •