•  
        • Ka bezbednim javnim skupovima
          • Publikacije

          • Autor: Lazar Čovs
          • Ka bezbednim javnim skupovima

          • Saradnik BCBP Lazar Čovs u ovom priručniku odgovara na pitanje kako organizovati javni skup koji će biti bezbedan za učesnike i učesnice.

        • Vojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?
          • Publikacije

          • Autor: Katarina Đokić
          • Vojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?

          • Vojna neutralnost Srbije shvata se kao balansiranje između NATO i Rusije. Predlog nove Strategije odbrane ukazuje na to kakve će posledice jačanje vojne neutralnosti imati po sistem odbrane, budžet i građane, pisala je istraživačica BCBP Katarina Đokić.

        • Pravo na snimanje okupljanja
          • Publikacije

          • Autor: Dunja Tasić
          • Pravo na snimanje okupljanja

          • Prava građana na snimanje službenih i privatnih lica na protestima, građanskim akcijama i drugim javnim skupovima, kao i okolnosti na koje je potrebno obratiti pažnju prilikom snimanja i eventualne pravne posledice saradnica BCBP Dunja Tasić objasnila je u najnovijem priručniku BCBP.

        Ka bezbednim javnim skupovimaVojno neutralna evropska Srbija između Republike Srpske i Velike AlbanijeVojna neutralnost: nećemo u NATO, možemo sami?Pravo na snimanje okupljanjaStaze i stranputice evropske revolucije zaštite ličnih podataka u represivnom aparatu
    •  
    •  
    • Pronađite publikacije, analize i propise u jedinstvenoj bazi resursa koja je dostupna svim posetiocima sajta BCBP.
      Napredna pretraga
    •  
    •  
    • Info BCBP

    • Prijavite se kako bi ste redovno dobijali naš bilten:
    •  
    •  
    •  
     
    •  
        • Paradoksalno, ali u poslednjih 13 godina, Makedonija kao da je uvek bila žrtva vlastiteimage success story na Balkanu. Najpre je čitavih deset godina bila "oaza mira" i zemlja-domaćin paradigmatične misije preventivne diplomatije UN (UNPREDEP). Odmah nakon potpisivanja Ohridskog dogovora u avgustu 2000. godine, bila je proglašena najvećim/najbržim uspehom međunarodnog upravljanja konfliktima i postkonfliktnom rekonstrukcijom. Uspeh (makar i prividan) bio je potreban podjednako i unutrašnjim i međunarodnim elitama zbog sticanja/zadržavanja legitimiteta/kredibiliteta. Imidž "oaze mira" oslobodio je makedonsku vlast odgovornosti da se pozabavi sama sobom i unutrašnjim konfliktnim potencijalom. Najvažnije je bilo to što je zemlja izgledala mnogo bolje u odnosu na sve ostale u susedstvu. Gledano iz ugla međunarodne zajednice, Makedonija je trebalo da posluži kao dokaz njene sposobnosti da bar jednu stvar uradi dobro, tj. da spreči makar jedan konflikt u regionu bivše Jugoslavije. Postohridska Makedonija je bila "osuđena" na uspeh, jer bi u suprotnom kredibilitet velikih igrača bio doveden u pitanje. Međunarodna zajednica je, na kraju krajeva, stavila svoj potpis na Ohridski dogovor i proglasila kraj konflikta (ne shvatajući da je mir na papiru najlakse postići, a da teži deo zadatka tek dolazi).


          Brze intervencije u konflikt, uglavnom kozmetičke, formalne i površne prirode, pokazale su se dovoljnim da bar za određeno vreme kupe negativni mir (tj. eliminišu ili inhibiraju elemente nasilja). A kada je na domaku (makar i nesavršen) mir (u nedovršenom konfliktu) retko se ko usudjuje da udje u dublje reforme, u utvrđivanje uzroka nasilja i eliminaciju njegovih posledica. Domaće elite to neće zbog svesti o svom slabom kapacitetu, a međunarodna zajednica zbog nedostatka vizije za rešavanje mnogo većeg problema (regionalnog, balkanskog). Zato je stabilnostprikazana kao uspeh, a svako talasanje tumačeno kao nepotrebno uznemiravanje javnosti ili stvaranje problema. Kao i drugde u regionu, preduzete su političko-pravne reforme (u vidu mirovnog dogovora, promene ustava i zakona, amnestija, pa čak i politička reintegracija bivših vojnih oponenata), dok su društvo i građani ostavljeni da se sami izbore s posledicama konflikta (koje nisu uvek materijalne prirode). Još gore, građani žive u šizofrenoj situaciji: s jedne strane, stvarnost ostaje podjednako teška za sve, čak i za one koji su očekivali da će živeti bolje otkako su oružjem izborili "ljudska prava"; vodeće ličnosti su zauzele važna mesta u vlasti, ali nisu uspeli da obezbede bolje ekonomske uslove. Oni su zaista uspeli u tome da Tetovo dobije čak dva univerziteta na albanskom jeziku (o državnom budžetu), ali i to da diplomirani studenti još ne znaju što će sa svojim diplomama. Država plaća ekonomsko-socijalni ceh za konflikt u 2001. godini: ceh za ratno profiterstvo, za endemsku korupciju, nepostojeću ekonomiju i nedolazeće strane investicije, nekoliko hiljada raseljenih lica, neizgrađene kuće u razrušenim selima, 400 hiljada nezaposlenih i trećinu stanovnika koji žive ispod linije siromaštva. Nasuprot činjenicama, koje građani osećaju svakodnevno na vlastitoj koži, političke elite i međunarodna zajednica uporno propagiraju (na maltene komunistički način) velike uspehe, suživot, evropsku budućnost itd. Vlast i građani vode razgovor gluvih: postoje dva bezbednosna diskursa, ali svako ima svoju publiku, za drugog ne mari! Vlast brine o svetskom terorizmu, sredstvima za masovno uništavanje (zaboravljajući verovatno da malo i lako oružje, kojim Makedonija obiluje, jednako može postati sredstvo za masovno uništavanje), o reformi Armije s kakvom će zemlja ući u NATO. S druge strane, građani su zarobljeni u začaranom krugu ljudske (ne)sigurnosti. Zbog bržeg i sigurnijeg ostvarivanja velikih strateških ciljeva (tj. ciljeva NATO) Vlada je bez premišljanja potpisala bilateralni ugovor sa SAD oko izuzeća američkih vojnika iz jurisdikcije Međunarodnog krivičnog suda, uzela učešće u nelegalnom ratu protiv Iraka, postajući deo okupacionih snaga - i tako, u ime makedonskih građana koji su je izabrali, aktivno pridonela nesreći i humanitarnoj katastrofi građana jedne druge zemlje.

          Makedonija je bila, a i ostala, nužno slaba država, tj. država nesposobna da zadovolji bazične potrebe svog stanovništva, da održi ekonomska obećanja data na izborima i da otvori put ka razvoju društva i tzv. pozitivnog mira (koji će biti nešto više od odsustva direktnog nasilja). Dugo odolevajući zamci unutrašnjeg konflikta (kog su unutrašnje i regionalne okolnosti konačno učinile neizbežnim), onda kada se otvoreno nasilje jednom desilo, makedonski slučaj je dobio banalnu etiketu međuetničkog konflikta. Unutrašnji akteri uradili su sve da sakriju da se radi o najnameštenijem konfliktu na teritoriji bivše Jugoslavije (možda uporedivim jedino sa slovenačkim). S druge strane, međunarodna zajednica je požurila da se pohvali da je sprečila (navodni) građanski konflikt, mada je sve jasno ukazivalo na to da se građani nisu uključili u međusobni okršaj, čak i u najkritičnijim trenucima krize. Na kraju, svima je odgovarala (zbog vlastitog "obraza" i legitimiteta) verzija međuetničkog sukoba, koji se morao rešiti odgovarajućim sredstvima - cementiranjem etničkih podela, njihovom konstitucionalizacijom i institucionalizacijom. Tako su svi mogli da prebace krivicu za konflikt na one koji su, u stvari, ostali samo posmatrači svoje nesreće - na građane! Svejedno, i makedonska i albanska i međunarodna elita, mogli su da sebe uglas hvale i predstavljaju mirotvorcima, dakle jedinim garantima mira i stabilnosti u zemlji. A vlast koja ne ume i ne može da održi vlastiti legitimitet kod onih od kojih suverenitet izvire, okreće se spoljnim sponzorima. Tako se stvorila neraskidiva alijansa domaćih i međunarodnih elita u održavanju status quo, koji je odgovarao svima osim građanima.

          Poslednjih meseci, međutim, u Makedoniji se desilo nešto što je izazvalo čuđenje na sve strane - desio se Građanin! On je dobio mogućnost da se izjasni o jednom zakonu na referendumu, koji je obavezujući čak i po postohridskom Ustavu (izgleda da su "founding fathers" zaboravili da izbace direktnu demokratiju iz političkog sistema koji je trebalo da bude utemeljen na etničkim kriterijumima). Građani koji su prošli teške trenutke, a nikako nisu izašli iz teških vremena, kao da su konačno podigli glas - i na iznenađenje mnogih, artikulisali nezadovoljstvo kroz ustavni i nenasilni mehanizam. Ipak, kako se dan referenduma približavao, najčešće postavljano pitanje je glasilo: hoće li doći do ponovnog konflikta? Makedonija je već prošla kroz iskustvo da se politika (namerno) etnifikuje i kriminalizuje, a da se etniciteti i kriminal politizuju! Ono što se dešavalo u pred-refrendumskom periodu je bilo sekuritizacija politike, tj. predstavljanje političkih problema i mehanizama za njihovo upravljanje kroz institucije kao bezbednosni rizik. Naravno, ponovo, potencijalni krivci su trebali biti građani koji su omeli etno-političke elite da složno vladaju po svome, uz blagoslov međunarodne zajednice. Na delu je ono što su Ole Veaver i ostali opisali kroz teoriju sekuritizacije i bezbednosti kao govorni čin (security is a speech act; security is what power holders define as security)! Odakle se odjednom pojavila takva saglasnost da je referendum uvertira u novi konflikt? Ko su bili agenti sekuritizacije (securitizing agents) i zašto?

          Najpre, etno-političkim elitama je bilo teško da priznaju da su svojim ponašanjem sami stvorili tekuću političku krizu: a) netransparentnim pregovorima oko novih opštinskih granica, b) kršenjem odredbi Evropske povelje o lokalnoj samoupravi koju je Makedonija ratifikovala, c) oglušivanjem o stav građana izražen na 41. lokalnom referendumu na kojem su bili odbijeni predlozi Vlade, a od kojih je desetak bilo organizovano u opštinama sa dominantnim albanskim stanovništvom; d) totalnom eliminacijom domaćih ekspertskih krugova i nevladinih organizacija, e) konsultacijama sa bivšim komandantima UČK na terenu, čime su uvedeni vaninstitucionalni mehanizmi dogovaranja koji nemaju veze sa lokalnom demokratijom i građanima niti jedne nacionalnosti; i f) donošenjem zakona o opštinskim granicama koji nije zasnovan na kriterijumima i metodologiji koji se primenjuju u ovakvim procesima. Već kod prvih znakova građanske neposlušnosti, predstavnici vlasti su otrčali u Brisel da se požale da im je narod nacionalistički, što je dodatno isfrustriralo građane. Još gore, vlast je sama nametnula etnički diskurs i retoriku straha. Time je počela manipulisati strahovima kod građana različitih nacionalnosti i okretati ih jedne protiv drugih, čime je onemogućila (prilično uspešno, nažalost) društvenu koheziju po osnovu građanstva. Naime, čak i Albanci koji se nisu slagali sa zakonskim rešenjima suočili su se sa dilemom koja izgleda nepremostiva u postkonfliktnom društvu koje nije uradilo ništa po pitanju zajedništva i pomirenja: da li izrasti u samosvesne građane i stati uz Druge, ili ostati lojalni etničkim liderima koji su, konačno, uspeli zacrtati granice etničke dominacije na lokalnom nivou.

          Fabrikovanjem priče o etnonacionalizmu nealbanaca, uništena je efikasno baza za stvaranje snažnog građanskog otpora vlasti, koja je i nastala zahvaljujući izbornom inžinjeringu Havijera Solane (još pre parlamentarnih izbora iz 2002. godine). Nažalost, ovako pojednostavljena priča se lako pakuje i ona se dobro prodala svuda u inostranstvu. Nije za čuđenje, jer javnost svuda traži jednostavne priče i najlakše je shvatiti da su se etnički Makedonci pobunili protiv Ohridskog ugovora i hteli da spreče da Albanci slobodno upravljaju lokalnim zajednicama gde predstavljaju većinu. Retko ko, međutim, ukazuje da je na delu bila izborna geometrija (gerrymandering), najfantastičniji načini za kombinovanje ruralnih i urbanih opština da bi se postigla/promenila etnička struktura stanovništva (Struga, Kičevo, Skoplje), i konačno rešavanje jezičkog pitanja zakonom koji ima sasvim drugi cilj.

          Građaninu Makedonije kao da je bio ostavljen hamletovski izbor: mir ili demokratija? Drugim rečima, ova nametnuta dilema izvrće koncepte, pa se tako negativni mir smatra najvišim oblikom demokratije, jer svaki drugi oblik praktikovanja (participativne) demokratije značio bi konflikt i doneo nasilje. Konačno, po ovoj interpretaciji, u Evropu se ide mirom, a ne nužno i demokratijom. Sasvim zbunjujuće za one koji demokratiju shvataju kao oblik mirnog rešavanja konflikata u drštvu.

          Međunarodna zajednica je propustila (kao bezbroj puta ranije) mogućnost da interveniše kroz mehanizme ranog upozorenja i prevencije. Ona se nadala da će njeni puleni doći do kakvog-takvog zakonskog rešenja (jer kvalitet rešenja nije u domenu međunarodne zajednice, koja hoće brza rešenja i stabilnost - uostalom ona neće živeti u datim opštinama i s tim rešenjima!). Na prvi znak kompromisa u Vladi, ona je požurila da pozdravi zakon kao izraz uspešne implementacije Ohridskog ugovora, bez obzira na široko nezadovoljstvo u društvu. Imajući u vidu da se građani nikada ranije nisu bunili protiv Ohridskog ugovora, sistemskog zakona o decentralizaciji i još tridesetak propratnih zakona, pitanje revizije opštinskih granica namerno je izjednačeno sa celinom mirovnog procesa da bi se dramatizovala cela situacija. Ali, kada se i međunarodnoj zajednici desio Građanin (Makedonije), to je bio direktan udarac na tako lepo zamišljenu sliku o "demokratiji bez naroda", a na temelju etničkih zajednica (tj. elita koje se međusobno dogovaraju, a građanima samo saopštavaju odluke). Jer, i međunarodna zajednica više voli mir (ma kakav bio) nego demokratiju koja, po definiciji, znači različite alternative, suprostavljena mišljenja, tenzije u institucijama. Dešavanje Građanina je greh protiv plana da se deo Balkana pacifikuje i drži stabilnim do rešavanju pitanja konačnog statusa Kosova, pre svega.

          Pojava Građanina znači i preispitivanje cele teze o međuetničkom sukobu u zemlji i "fantastičnom uspehu" stranih upravljača krizom. I konačno, jačanje građanske demokratije značilo bi više problema u regionu, jer bi se promenio način upravljanja uz pomoć poslušnih, slabih i zavisnih političkih režima. Tako, umesto da pomogne da se apokaliptična scenarija demontiraju, međunarodna zajednica je pokušavala da ih iskoristi kao sredstvo za pritisak na građane uoči referenduma. Najpre je povela Međunarodna krizna grupa sa svojim fatalističkim izveštajem o Makedoniji "Make or Break", onda je Romano Prodi došao da lično uruči Upitnik EU i pri tom jasno kaže da će uspešan referendum značiti vraćanje u prošlost i udaljavanje od Evrope; Donald Ramsfeld je požurio da na državni praznik odlikuje nekoliko vojnika koji su služili u Iraku - i kao "dobro upućeni stručnjak u pitanja lokalne samouprave", naravno, iskaže svoje mišljenje o referendumu; NATO je konačno "otvorio srce" i dao laskave ocene za najnoviji MAP (Membership Action Plan), itd.

          Kao retko kada do sada, izgleda da su se domaće i strane elite ujedinile protiv jednog tako legitimnog demokratskog sredstva kao što je referendum. Dilema se može postaviti i na sledeći način: ili referedum nije tako demokratsko sredstvo (ili je privilegija samo nekih naroda) ili Makedonija, ipak, nije success story kako se dugo govorilo? Da li je moguće da referendum bude casus belli? Odgovor je - da! Ako je Ustav iz 1991. godine (onaj koji je dobio sve hvale međunarodne zajednice) to mogao biti, zašto se to ne bi moglo ponoviti povodom drugih akata? Interesantno, vladajući političari su tvrdili da je Zakon o opštinskim granicama iz 1996. godine (koji je donela upravo njihova vlada!) doveo do oružanog konflikta, pa bi zato uspeh referenduma i ostanak na snazi tog istog Zakona za makar još godinu dana (što bi bio pravni ishod uspešnog referenduma značio da i zakon može biti casus belli.

          Možda bi uspešan referendum usporio implementaciju Ohridskog dogovora, ali posezanje za oružjem bi značilo njegov debakl, jer njegovo prvo načelo je - abolicija nasilja kao instrumenta u političkoj borbi. Dakle, ako se neko oružjem počne boriti za implementaciju Ohridskog dogovora, onda bi to značilo njegovu vlastitu negaciju i pretvaranje mirovnog instrumenta u uzrok nasilja. Pitanje u vezi sa rizikom od novog nasilnog konflikta u Makedoniji je više pitanje o mogućoj legitimaciji nasilja (i aktera), a manje o pravim uzrocima nasilja. Jer, uzroka za nasilje ima, ali to nije vezano niti za zakon o teritorijalnoj organizaciji, niti za referendum. Zemlja je nesumnjivo ranjiva i još uvek u postkonfliktnoj traumi, ali sve analize pokazuju da se nasilje daleko više manifestuje unutar etničkih zajednica, nego između njih. U ovom trenutku, na sceni je više nezadovoljstvo nealbanskih građana načinom na koji se praktikuje vlast i želja da se ona delegitimizje, nego što se radi o bilo kakvoj međuetničkoj netoleranciji. Zbog očuvanja vlasti i/ili stabilnosti, neki rizikuju da antagonizuju situaciju do mere kada će nezadovoljstvo izaći iz regularnih kanala. Zbog toga, saopštenje Makedonskog helsinškog komiteta (MKH) je, s pravom, ukazalo na moguće rizike da sami politički akteri pogoršaju situaciju i političku krizu pretvore u bezbednosnu. MHK je istovremeno upozorio da bi u slučaju bezbednosne eskalacije odgovornost bila na strani Vlade koja je manipulisala i plašila građane, ili nije preduzela pravovremene mere da spreči eskalaciju (ukoliko njene ili strane obaveštajne službe imaju nekakvih konkretnih pokazatelja da se to može desiti).

          U samo predvečerje referenduma, ipak, desio se preokret koji je malo ko očekivao: došlo je priznanje ustavnog imena zemlje od strane moćnog mentora SAD! Izgledalo je kao da se bar jedan član međunarodne zajednice setio da umesto sa "štapom" (koji je davao kontraproduktivni efekat, tj. nakon svake pretnje odlučnost građana da podrže referendum je samo jačala) proba nešto da uradi sa "šargarepom". Vlada je (ne)očekivano dobila mogućnost da se pohvali nečim, organizuje "spontano" (uz pomoć nekih nevladinih organizacija predvođenih Soroševom fondacijom) narodno slavlje u vreme predreferendumske tišine, na kome su se mogli javno obratiti predstavnici vlasti i sam predsednik Republike.

          Dan referenduma je doneo zaprepašćujuće nisku izlaznost građana od samo 26% i tako doneo olakšanje međunarodnoj zajednici i vlasti. Na prvi pogled izgleda da je narod odlučio da posluša vlast i bojkotuje vlastitu inicijativu, a još više kao da se pokazalo jedinstvo građana makedonske i albanske nacionalnosti. Makedonija nekoliko dana nakon referenduma, koji je bio prikazivan kao pretnja miru i stabilnosti, ponovo nosi oreol success story. Ipak, poznavaoci situacije ukazuju na više problematičnih tačaka: najpre, apstinencija je bila odraz, ne vlastite volje, nego straha da se na sebe preuzme (nametnuta) odgovornost za eventualni konflikt; bilo je direktnih pritisaka na ljude da bi mogli izgubiti posao do kog su došli preko partijske knjižice, pa čak i pretnji gubljenja socijalne pomoći. U takvoj atmosferi, izgubio se prvi uslov demokratskog izjašnjavanja - tajnost! Svako ko bi izašao ili se pojavio na glasačkom mestu javno bi izrazio stav. Tako, svi oni građani koji su davali svesrdnu podršku referendumu na ispitivanjima javnog mnjenja (uz zagarantovanu anonimnost) kao da su odjednom izgubili interes za njega na sam dan referenduma. Još frapantniji su bili podaci iz regiona naseljenih Albancima, gde je izlaznost bila ravna nuli. Tako, na kraju su prevagnuli partijsko-etnička disciplina i američka šargarepa u obliku priznanja imena.

          Dakako, opšta situacija u zemlji je daleko od benigne i ružičaste. Referendum nije doneo konflikt, ali postreferendumska Makedonija nosi još uvek teret svih predreferendumskih bezbednosnih problema. Trenutno vlada sledeća relacija: slabi faktori mira + slabi faktori konflikta = negativni ekvilibrijum/stagnacija. Očito, relacija je fragilna i nestabilna.

        • Tagovi: makedonija, ohridski sporazum, Balkan, intervencija, albanija, nato
    •  
    • Postavite komentar

    •  
    •  
    • Pogledaj komentare

    •  
    •