Nasilje i sport: nekad i sad

Vlada Republike Srbije je usvajanjem Nacionalne strategije za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama 2013. godine propustila šansu da reši tri glavna problema srpskih „tribina”:

• Nije planirana nijedna mera čiji je isključivi cilj da zabrani, razbije ili raspusti navijačke grupe koje imaju istoriju „teškog” nasilnog delovanja
• Nije postojala iskrena namera da se ispita krivična odgovornost huligana koje mediji povezuju sa kriminalom
• Nije direktno napadan rasistički i nacionalistički narativ na sportskim mečevima, već je ponekad podržavan. Zato su najtrofejniji fudbalski klubovi Srbije i nacionalna fudbalska reprezentacija od 2013. do 2018. godine platili penale od 714.250 evra Uniji evropskih fudbalskih asocijacija (UEFA).

Osam ljudi je izgubilo život u 182 nasilna incidenata u vezi sa ekstremnim navijačkim grupama, u toku važenja Nacionalne strategije za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama od 2013. do 2018. godine. Članovi huliganskih grupa su muškarci od 15 do 44 godina. Tri četvrtine incidenata je zapaženo na fudbalskim stadionima i sportskim centrima, a nešto više od jedne petine na javnim površinama. Najmanji broj incidenata se desio u ugostiteljskim objektima, svega pet, od kojih su tri beogradski klubovi.

Upravo su beogradske „tribine” drugačije. U glavnom gradu se odigralo najviše, skoro četvrtina, nasilnih incidenata. Više od 70% se odigralo van sportskih objekata. Samo u Beogradu je zabeleženo 13 od 15 slučajeva upotrebe vatrenog oružja, koliko je pribeleženo na nacionalnom nivou. Za čak 60% nasilnih incidenata u glavnom gradu nije bilo moguće dokazati povezanost sa sportom.

Nemoguće je precizno utvrdi da li je smanjen ili povećan broj nasilnih incidenata od 2013. do 2018. godine, u odnosu na prethodni period. Primetno je manje incidenata na utakmicama međunarodnog karaktera. Ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno vodi najsveobuhvatniju evidenciju povodom nasilnih incidenata i povreda pre, za vreme i nakon sportske priredbe, ali podatke nisu dostavili na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Utisak je da poslednjih godina postoji manji broj nasilnih incidenata u vezi sa sportom zbog dogovora političkih aktera i huliganskih grupa, koji je verovatno postignut 2014. godine od kada parade ponosa, u kojima se ukazuje na ljudska prava LGBT populacije, prolaze sa minimalnim brojem incidenata. Istovremeno je primetan drugi trend, naročito posle 2016. godine – mediji sve više pišu o obračunima u kojima stradaju vođe huliganskih grupa.

Osobe koje su osuđene za nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu su često povratnici, ranije osuđivani za nanošenje teških i lakih telesnih povreda, ubijanje i zlostavljanje životinja, nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja, krađe. Sudovi izriču kaznu zatvora u većini slučajeva, ali većina osuđenika kaznu nije odležala jer je izrečena uslovna osuda.

Novčane kazne suda su u skoro polovini slučajeva 10.000 dinara, što je druga najmanja kazna po visini. Tužioci su u proseku odbacili 37% krivičnih prijava, koje najčešće podnosi policija, zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu. Namera tužioca u nešto više od polovine slučajeva je da reše da krivičnu prijavu sporazumom o priznanju krivice. U 25% slučajeva, viši javni tužilac je podneo optužni predlog, a naredbu o sprovođenju istrage u svega 4% predmeta povodom nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu.

Nacionalna strategija za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama iz 2013. godine je „prazno slovo na papiru”. Nije uspostavljen sistem koji bi trebalo da prati, procenjuje i izveštava o primeni Nacionalne strategije, a ta tema nije se našla nijednom na dnevnom redu sednica Nacionalnog saveta za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja i Nacionalnog saveta za sprečavanje negativnih pojava u sportu. Pomenuta je jednom u smislu potrebe da se uradi procena učinka ovog dokumenta.

Međutim, to ne znači da se nije radilo na prevenciji nasilja u sportu. Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, sportski savezi i klubovi su od 2013. do 2018. godine sprovodili preventivne aktivnosti, ali one nisu bile plod međusektorskog rada i koordinacije koji je Nacionalnom strategijom promovisan ili fokus u tim aktivnostima često nije bilo nasilje na sportskim priredbama, već neki drugi oblik nasilničkog ponašanja.

Objavljivanje izveštaja „Nasilje i sport: nekad i sad” podržala je Misija OEBS-a u Srbiji. Stavovi i razmišljanja izneti u ovom izveštaju pripadaju autorima i ne izražavaju nužno stav OEBS-a.