Podrška žrtvama kriminala mora da bude sistemska, a ne da se svodi na pojedince, diskretne heroje u institucijama

Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva Srbije, istakla je da je veoma teško doći do preciznih podataka o tome koliko postoji žrtava kriminaliteta u Srbiji. Na nivou Republičkog zavoda za statistiku postoje samo podaci o licima koja su oštećena krivičnim delima, i to u onim situacijama koje predstavljaju pravosnažno okončane sudske postupke. Međutim, u praksi postoji daleko veći broj žrtava.

„Svako od nas može da postane žrtva različitih oblika kršenja ljudskih prava, a posledice koje kriminalitet ostavlja su zaista dalekosežne – to su posledice kako za pojedince i njihovo okruženje, tako i za celo društvo. Te posledice nas koštaju mnogo više nego što bi nas koštala prevencija“, rekla je Sanja Ćopić.

Kad je reč o onim žrtvama koje ipak dođu do organa koji bi trebalo da se staraju o njima, Sanja Ćopić je navela da se neretko dešava da žrtve budu dodatno viktimizirane, odnosno da su izložene sekundarnoj viktimizaciji koja se ogleda u senzacionalističkom medijskom izveštavanju, stalnom ponavljanju i prisećanju događaja kroz koje su žrtve prošle itd.

Govoreći o žrtvama trgovine ljudima, Hristina Piskulidis iz organizacije ASTRA – akcija protiv trgovine ljudima, navela je da kontekst u kome živimo (siromaštvo, duboko ukorenjena korupcija i kriminal itd.) doprinosi razumevanju razloga zašto je veliki broj ljudi spreman da rizikuje i prihvati neki sumnjivi posao u inostranstvu, ili na neki drugi način pokuša da unapredi svoj život, a zapravo rizikuje da postane žrtva trgovine ljudima.

„Dominantan oblik eksploatacije je i dalje seksualna eksploatacija. To znači da oko 80% žrtava trgovine ljudima čine devojčice i žene. Ono što predstavlja novinu u poslednjih desetak godina jeste povećanje broja žrtava trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije i tu su žrtve uglavnom muškarci, ali postoji i radna eksploatacija žena koja je još manje vidljiva“, dodala je Hristina Piskulidis.

Među glavnim problemima koje je ASTRA u svojim analizama primetila da se ponavljaju iz godine u godinu kad je reč o krivičnim postupcima vezanim za krivična dela trgovine ljudima, ističe se da počinioci krivičnih dela trgovine ljudima uglavnom dobijaju najniže propisane kazne, da se često krivično delo trgovine ljudima preinači u posredovanje u vršenju prostitucije, čime se kazna dodatno smanjuje, a diskutabilne su i naknade štete. Problem leži i u tome što mnoge žrtve trgovine ljudima nisu obaveštene o tome da imaju prava na besplatnu psihološku pomoć, medicinsku pomoć, pravnu podršku, kao i podršku prilikom reintegracije, te zbog nedostatka tih informacija neretko izbegavaju da se obrate institucijama ili civilnom sektoru.

Pravnik Nikola Kovačević je govorio o krijumčarenju ljudi i istakao da je od 2016. godine kad su evropske države uvele restriktivne mere na svojim granicama sa ciljem da spreče krijumčarenje i iregularne migracije, zapravo došlo do naglog porasta krijumčarenja. Naime, restriktivne mere koje krše domaće zakone zemalja koje su ih i uvele, krše njihove ustave kao i međunarodne konvencije, podrazumevaju primenjivanje praksi poput nasilnog proterivanja izbeglica. Kako je istakao Nikola Kovačević, takvo bezakonje stvara drugo bezakonje, a to je krijumčarenje ljudi. Jer u takvim okolnostima, jedini način da izbeglice, migranti i tražioci azila stignu do zemlje destinacije, jeste da se obrate organizovanim kriminalnim grupama i tako postanu njihove žrtve.

„Živimo u vremenu u kome države krše vladavinu prava na svojim granicama i time stvaraju pogodno tle da organizovane kriminalne grupe koje se bave krijumčarenjem, ali i trgovinom ljudima, imaju daleko veći broj žrtava koje mogu da eksploatišu, jer težnja tih ljudi da stignu do cilja, do dobrog života u Evropi je tako jaka da su spremni da svoju sudbinu stave u ruke kriminalnih grupa“, naglasio je Nikola Kovačević.

Dodao je da organizovane kriminalne grupe koje se bave krijumčarenjem i trgovinom ljudi su transnacionalne i gotovo bez sumnje imaju u svojim redovima i državne zvaničnike, jer bez njih ne bi bilo moguće vršiti pomenute radnje. Organizovane transnacionalne kriminalne grupe, širom Zapadnobalkanske rute ne funkcionišu potpuno nesmetano, ali dovoljno dobro da se ne vidi kraj njihovom delovanju.

Panelisti su se složili da je u Srbiji potrebno sistemsko rešenje pitanja podrške i zaštite žrtava kriminala. Organizacije civilnog društva imaju višedecenijsko iskustvo i znanje, ali još uvek nisu u dovoljnoj meri prepoznate od strane države kao njeni partneri u pružanju podrške žrtvama. S obzirom na to da su organizacije civilnog društva u velikoj meri pridobile poverenje žrtava, što je od izuzetne važnosti, postoje i očekivanja da će žrtve da se usmere ka njima. Međutim, da bi organizacije bile održive i mogle da pružaju svoje usluge žrtvama, potrebna je i finansijska pomoć države koja sada ne postoji. Ekspertiza osoba iz nevladinog sektora se koristi samo ad hoc i po potrebi. Panelisti su istakli i da u državnim organima postoje primeri dobre prakse, ali oni nisu sistemski već pojedinačni, i uglavnom zavise od entuzijazma osobe koja je u tom momentu na datom položaju. Iz tog razloga je neophodno da se radi na edukacijama i obučavanju ljudi iz sistema, povećavanju njihovog broja i insistiranju na određenom standardu postupanja ispod koga ne može da se ide.

Događaj je deo projekta „Radar organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu (WB-OCR)“, koji predstavlja inicijativu civilnog društva nastalu kao odgovor na sve veću štetu koju građanima Zapadnog Balkana nanosi organizovani kriminal. Rad podržavaju ambasada Kraljevine Holandije u Beogradu, Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu i Balkanski fond za demokratiju. 

Izveštaj sa diskusije je napisala stažistkinja BCBP Ivana Ranković.