Bezbednost građana i građanki ne može biti obezbeđena isključivo vojnim sredstvima, niti je država jedini subjekt koji može da odgovori na raznovrsne bezbednosne potrebe različitih grupa unutar jedne političke zajednice. Stoga se broj državnih i nedržavnih aktera koji učestvuju u formulisanju, sprovođenju i nadzoru bezbednosne politike uvećao.

U demokratskim društvima građani, po pravilu a i formalno, mogu da utiču na vlast. Da bi ostvarili to svoje pravo, građani se udružuju kako bi podstakli, osmislili, izvršili i promenili politike i ponašanja institucija u kojima se donose odluke važne za njihovu zajednicu i bitisanje.

Pravo na prigovor savesti zagarantovano je u Ustavu Republike Srbije, u članu 45. U njemu stoji da lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja.

Potreba da bude donosen Zakon o tajnim podacima prevashodno je nastala kao posledica težnje da se uspostavi ravnoteža između prava građana da imaju slobodan pristup informacijama i potrebe da se pojedini podaci sačuvaju kao tajna, jer bi njihovo stavljanje na uvid široj javnosti ugrozilo samo funkcionisanje države.

Nacionalna strategije reforme pravosuđa usvojena je na sednici Narodne skupštine Republike Srbije 25. maja 2006. godine, a njen osnovni cilj je da se uspostavljanjem vladavine prava i pravne sigurnosti vrati poverenje građana u pravosudni sistem Republike Srbije.

U zborniku "Javnost i Vojska" uvrštene su svodne studije članova projektnog tima BCBP nakon sedam krugova istraživanja. Njima su pridodata i tri teksta stranih eksperata. Domaćoj javnosti tako predstavljamo i rezultate komparativnog istraživanja javnog mnjenja zemalja Evropske unije, kao i zasebno istraživanje stavova javnosti Slovenije.

Pod bezbednosnom kulturom može se podrazumevati bezbednosna aktivnost koja izražava spremnost delovanja i ponašanja u skladu sa stečenim znanjima i veštinama, kao i u skladu sa prihvaćenim vrednosnim stavovima.

Vlada Republike Srbije usvojila je na sednici održanoj 26. januara 2006. godine Strategiju integrisanog upravljanja granicom u Republici Srbiji, koja je jedan od strateških dokumenata za uspešno sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Formiranjem Saveta za nacionalnu bezbednost druga Vlada Vojislava Koštunice pokušala je da nadomesti ustavne manjkavosti. Ustav Srbije (2006) propustio je da reguliše postojanje ovog tela. Samim tim, propušteno je i to da se Ustavom ustroji i sistem bezbednosti u Srbiji. Nadležnosti koje Savet ima svakako govore u prilog tome da njihovo postojanje mora biti regulisano najvišim pravnim aktom.