(P)lutajuća vojska

Uvod

Rang notornog ima danas iskaz da su u temelje druge Jugoslavije bili ugrađeni instrumenti za njeno ratno razaranje. Javnom su scenom decenijama, pored ostalih, marširali JNA i njeni budući protivnici – republičke jedinice Teritorijalne odbrane. Konce su iza scene vukle brojne filijale po republikama razdeljene UDB-e. Skrojene i negovane po meri vlasnika partijske države (država) ove su je ustanove i dokrajčile. Za tu svrhu one su proizvele brojne pljačkaško-ubilačke horde koje su, skrivajući se iza imena uzetih iz nacionalne mitologije, dale bestijalni naboj YU ratovima.

Isti status pripada i nalazu da su prelivajući YU ratovi bili samo oblik krvave materijalizacije političke (zlo)volje nacionalnih elita. Odnosno, da je sudbina naroda druge Jugoslavije već bila odlučena pre započinjanja rata (ratova). Utoliko su oružjem samo izvođene sve i krajnje konsekvence – državoželjne i šovinističke – politike, zgotovljene krajem 80-ih godina prošlog veka u lokalnim kuhinjama (Popov, 2002). Hitar je ulazak JNA u rat, pak, presudno odredio njegovu buduću prirodu i naznačio mu zahvat. Generalsko je rano svrstavanje uz Miloševića podstaklo i opravdalo svestranu upotrebu oružane sile. Iz JNA su istovremeno izlučena jezgra međusobno neprijateljskih vojski. Sve je izvesnije da su YU ratovi prerasli u deset godina dug etnocid zahvaljući početnoj generalskoj zloupotrebi JNA (Hadžić, 2001a). Da bude gore, iza skuta nacionalnih vođa, a po njihovom nalogu, tajne su službe programirale, proizvodile, dozirale i dogovarale rezultate ratova. A sve to, dabome, pod budnom paskom i uz medijaciju ovlašćenih i neovlašćenih stranih umešača – SAD, članica EU i NATO.

Uzaludnost je ratnog rasturanja druge Jugoslavije postala zornom instaliranjem autoritarnih režima u državama nastalim na tom tlu. Moć se cezarističkih poredaka u centralnim državama YU porekla (SRJ, Hrvatska, BiH) temeljila na ratnoj sprezi nacionalističkih i vojno-policijskih elita (Danopulos, Zirker, 1995). Budući klonirani iz komunističke matice ovi su poreci, do momenta svog urušavanja ili stavljanja pod protektorat, zadržali sva svojstva partijske države i njoj samerenih, klijentskih oružanih snaga. Iz tih su razloga građani ovih država i nakon završetka pojedinačnih ratova lako zadržavani u ratnom polju. Odlaganjem izlaska iz rata njima su ukidane šanse za skorašnji (pro)demokratski preobražaj sopstvenih društava. Tim više što su YU ratovi, delom pravdani željom za hitnim izlaskom iz socijalizma, bili u osnovi oblik združenog bekstva od troškova njegovog dokidanja. Deset godina kasnije, izmenjen je samo redosled: izlazak iz socijalizma, shvaćenog kao način proizvodnje viška moći (Puhovski, 1990), zahteva prethodni i nepovratni izlazak iz rata. Korice rata, pak, ne mogu biti zaklopljene dok u ovim državama ne budu demontirani mehanizmi autoritarnosti preuzeti iz poretka druge Jugoslavije. Cena je ovakvog poduhvata ratovima višestruko uvećana, te se sada isti zadaci moraju rešavati pod neuporedivo gorim ekonomskim, socijalnim i političkim okolnostima.

Ratno poreklo isključuje centralne YU države iz modela transsocijalističkog preobražaja zemalja centralne i istočne Evrope. Štaviše, ono (poreklo) otežava ili čak čini nemogućim njihovu komparaciju. U zemljama bivšeg lagera državni su se aparati sile – vojska, policija, tajne službe – voljno i bez buke prepotčinili novim vlastima. Odatle njihovo privođenje novim potrebama, ma koliko tegobno bilo, ni u jednom trenutku nije ugrozilo reformisanje rodnih društava. Ulaskom ovih država u evroatlantske sisteme bezbednosti (PfP i NATO) procesi su preobražaja njihovih vojski i uspostave demokratske civilne kontrole nad njima postali ireverzibilni (Cottey, Edmunds, Forster, 2002). Nasuprot tome, na prostorima bivše Jugoslavije vojno-policijske kohorte su bile i ostale glavna, a opasna, prepreka demokratskom preoblikovanju u ratovima nastalih država (Žunec, 1995). Dakako, tek i uvek u savezu sa novim/starim elitama vlasti. Utoliko se, bez veće greške, može ustvrditi da društva centralnih YU država ne mogu postati demokratska dokle god radikalno ne izmene zatečeni sektor bezbednosti, pa time i nasleđene ili u ratu stvorene oružane snage.

Valjanost ćemo ove teze proveravati na primeru SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). Svojom ćemo analizom zahvatiti vreme i događaje začete nakon izbornog izgona Miloševića i njegovog režima. To će, dakako, zahtevati da, makar i lapidarno, ocenimo tokove ozbiljenja prevratnih potencija 5. oktobra. Za tu ćemo se svrhu prvo kratko osvrnuti na političko poreklo i biće DOS. To bi trebalo da nam olakša kasnije razumevanje i vrednovanje njegovih postoktobarskih domašaja i promašaja. U središtu će naše pažnje biti odnos DOS i njegovih, netom nastalih, frakcija prema reformi sektora bezbednosti i Vojske Jugoslavije (VJ). U nužnoj meri u našem će se zahvatu naći i ostali politički akteri iz Srbije i Crne Gore. Sve bi to trebalo da nam dozvoli završnu diskusiju izgleda srpskog društva za konačan i neopoziv izlazak iz socijalizma i rata.

Primena istog postupka nalaže da uporedo skiciramo vojno-socijalni profil VJ, koji će biti predložak za procenu njenih transformacijskih kapaciteta. Na ostale komponente oružanih snaga – policija, civilne službe bezbednosti, parapolicijske snage – referisaćemo u meri nužnoj za kontekstualizaciju uvida koji slede. To bi trebalo da rezultira okvirnom listom nužnih poteza za izmenu ne samo profila Vojske, već i njenog ustavnog i društvenog statusa.

Da bismo izbegli nesporazume prethodno ćemo odrediti značenja dva središna pojma nameravane analize: »reforma sektora bezbednosti« i »oružane snage«. Prvi je pojam novijeg datuma i nastao je pod dejstvom promena u modernim društvima evroatlantske zajednice, ali i procesa u zemljama tranzicije. A sve to, dakako, u sklopu radikalnih izmena u političkoj konfiguraciji evroatlantskog regiona i globalne zajednice, kojima su začete promene sadržaja i liste bezbednosnih pretnji jedinačnim državama i/ili njihovim asocijacijama (Gartner, Price, Reiter, 2001). Uprošćeno rečeno, ovaj je pojam izveden iz antropocentričke evolucije mišljenja bezbednosti, kojom je u njen centar stigao pojedinac (građanin) da bi potom postao svrha i etalon bezbednosti društva i države. U tom je sklopu započeta demilitarizacija bezbednosti, te se ona – bezbednost građanina, društva i države – sve više misli kao rezultantni produkt delovanja ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih, duhovnih, demografskih i ekoloških silnica unutar kojih vojno-policijska komponenta gubi primat i monopol (Buzan, Weaver, de Wilde, 1998). Utoliko pojam »sektor bezbednosti« zahvata celina društva i pripadnih mu institucija, te njegova reforma podrazumeva i zahteva: (1) promene u načinu mišljenja i praktikovanja bezbednosti, (2) promene u konstitucionalnim i institucionalnim aranžmanima – za tranzicijske zemlje to znači uspostavu demokratskih institucija i prateće infrastrukture, (3) uspostavu i razvoj demokratske civilne kontrole nad oružanim snagama, (4) redefinisanje svrhe i zadataka komponenti i celine oružanih snaga, a skladno tome izmenu njihove strukture, kao i odnosa u njima, i na kraju (5) raznovrsne oblike međunarodne bezbednosne kooperacije i viši stepen bezbednosne integracije (Kuhlmann, Callaghan, 2000). Stoga su pojmom oružanih snaga, pored tradicionalnih konstituenasa – vojska i policija, danas obuhvaćene sve državne organizacije ovlašćene da nose i upotrebljavaju oružje, odnosno primenjuju silu: granične jedinice, tajne službe, finansijske policije, specijalne – antiterorističke – jedinice i carinske službe. U slučaju Jugoslavija, ovoj bi listi trebalo dodati i paravojne formacije – partijske i privatne vojske – nastale tokom YU ratova, a netragom nestale sa javne scene nakon poraza Miloševića. Ove snage, dabome, nisu predmet rečenih reformi, ali njihovo javno razoružavanje i ukidanje, praćeno sankcionisanjem ratnog udela njihovih pripadnika, tvore ključne preduslove za normalizaciju srpskog (i crnogorskog) društva.

Dejstvo porekla

Držimo da se ključ za razumevanje tokova i dometa DOS-og praktikovanja vlasti nalazi u načinu nastanka i prethodnog delovanja njegovih članica. Egzaktnom, a pogotovo naknadnom, merenju izmiče decenijski doprinos ovih partija ukorenjivanju i ratnom održavanju Miloševićevog režima. Uprkos tome, daju se razaznati konstante u njihovom – jedinačnom, a često i udruženom – delovanju koje su ih činile priveskom režima sve do pred njegov slom (Stojanović, 2002). Krunsku vrednost ima činjenica da ove partije za deset godina nisu nijednom uspele da autonomno pritisnu režim ili iznude promene u njegovoj politici. Milošević je upadao u probleme tek nakon ratnih poraza neke od srpskih vojski, kojima je i sam dabome kumovao, ili nakon pogrešnih poteza na unutrašnjem planu. Štaviše, ondašnje partije opozicije nisu umele da iz situacionih kriza bar za sebe izvuku dovoljno političkih koristi, a kamoli da eventualno iznude raniju promenu vlasti. One ne samo što nisu uspevale da održe ili obnove, ciklično rastuća, htenja građana za promenama, već su nepogrešivom intuicijom rastakale svoje prirodne saveznike, a potencijalne konkurente – samonikle masovne pokrete. Za svaki slučaj, njihove su vodeće mlade aktiviste usput prevodili u svoje redove i pretvarali ih u partijske aparatčike.

Brojnim se razlozima može objašnjavati mala politička moć ondašnje Miloševićeve opozicije. Pre svega, tokom čitave decenije ove partije nisu uspele da se jasno socijalno, politički i programski profilišu. Odatle su se, nezavisno od naziva, sve one obraćale svim biračima i to na opšte, po pravilu velike nacionalne, teme. I kada su se deljenjem umnožavale, kao Demokratska stranka, novi su se izdanci međusobno uglavnom razlikovali po imenu vođe. Ključne je opozicione partije uz to krasila promenljiva nedoslednost prema crveno-crnom režimu. Zato su glavni lideri lako iz stanja sukoba stupali u tajnu ili javnu saradnju sa Miloševićem, čime su doprineli sistematskom dezavuisanju ideje višestranačja i demokratije u Srbiji.

Početni je, a pokazalo se i presudni, razlog nemoći opozicije istekao iz njenog startnog svrstavanja uz Miloševićev plan za nacionalno i državno objedinjavanje svih Srba po svaku cenu. Time su opozicioni prvaci postali trajni politički zarobljenici njegovih konjukturnih poteza. To ih je ujedno oslobodilo teškoća, ali i lišilo iskušenja kreiranja alternativne strategije. Početni je gubitak inicijative gurnuo vodeće partije opozicije u reaktivnu poziciju, s koje su jedino mogli da kritikuju ratnu taktiku režima i/ili pogrešan izbor sredstava. Odatle za njih prvo JNA, a potom i VJ nisu nikad bili ozbiljna tema. Vojsku su procenjivali i vrednovali jedino sa stanovišta izbačenih ratnih rezultata. Za njene su poraze optuživali sve i svakog, uključujući i sve masovnije dezertere, a da se ni jednom nisu odlučno usprotivili Miloševićevoj prekodrinskoj i kosovskoj zloupotrebi vojske i njenih pripadnika za svoje potrebe.

Politička je sterilnost centralnih opozicionih partija direktno izvirala iz njihovog protivrečno utemeljenog bića. Mada iznikle na antikomunizmu i nacionalizmu, sve su se one javno legitimisale načelima slobode i demokratije. Uprkos tome, one nikad nisu prevladale opreku između kolektivističkog i individualističkog (građanskog) pristupa srpskom državnom i nacionalnom problemu. Okasneli i povremeni pacifizam ih, stoga, nije sprečavao da podrže režim u svim ratovima po bivšoj Jugoslaviji i da odćute nesklad između navodnih srpskih ciljeva i korišćenih sredstava. Gornju je tačku bezličnosti opozicija dostigla nakon Kumanovskog sabiranja preostalih Srba u maticu. Završni državni i nacionalni poraz režima ona je dočekala nespremna. Iako je opstanak naroda srpskog bila, u jedan glas s režimom, vezala za očuvanje Kosova, gubitak je „kolevke“ nije prenuo iz letargije. Dapače, uprkos hrpi vrelih patriotskih reči opozicija je izbegla da i svoju političku sudbinu veže za Kosovo, te je i sama iz ovog poraza izašla netaknuta.

Bio je to poslednji u nizu dokaza ratne spregnutosti režima i većine opozicionih partija. Interesno i politički se uvezujući oko rata i zbog rata, opozicija su i režim vremenom postali međusobni ovisnici – jedni su drugima činili nužan uslov opstanka. Režimu je opozicija služila da lokalnoj javnosti i stranim umešačima dokaže svoju demokratičnost, dok je opozicija u verbalnoj kritici režima i povremenim protestima (mitinzima) nalazila svoj raison d’etre. Ne čudi onda da je opozicija u svim presudnim (ratnim) trenucima politički legitimisala režim, a on ju je za uzvrat, mada nevoljno, trpeo. Uključujući je, dozirano i povremeno, u deobu ratnih i vlastodržačkih dobiti stari je režim postupno korumpirao opozicijske vrhove. A, s rastom gramzivosti opozicijskih partiokratija rasla je i ucenjivačka moć režima nad njima.

To je i bio jedan od razloga da prva i prava meta vodećih opozicionih partija nije bio režim, već konkurenti iz istog kruga. Zato su se one u izbornim kampanjama više borile međusobno nego što su smerale smeni režima. Iza situacionog krio se ustvari avansirani strah od ranog gubitka budućeg i željenog udela u novoj vlasti. Izostanak je jedinstvenog nastupa, pak, uvek pravdan tezom o sukobu liderskih sujeta, kao usudu srpske opozicije. Ova je teza bila, u stvari, samo smišljeno dignuti paravan za skrivanje tuče partiokratija oko buduće podeli vlasti. Njom je, istovremeno, prikrivana tekuća borba za primat, čijim se osvajanjem sticalo pravo na političku trgovinu sa Miloševićem.

Na paradoksalan način bazična su svojstva DOS potvrđena tokom (pred)izborne i ulične egzekucije nad režimom Slobodana Miloševića. Naime, pobeda je DOS postala mogućom tek pošto je režim iscrpeo sve – ekonomske, socijalne, političke, ideološke i represivne – izvore obnavljanja svoje svemoći. Potom, jer su građani bili dovedeni do tačke na kojoj su mogli samo da biraju između svog opstanka i opstanka Miloševića. Ne manje i zbog toga što su akteri civilnog društva i narodni pokret Otpor skinuli koprene sa propalog režima i ohrabrili svoje sugrađane da mu se suprotstave. U prilog pobedi delovala je i rešenost spoljnih umešača da građane Srbije poštede od svoje, nove, bombarderske podrške demokratiji.

Prvacima je opozicije jedino bilo preostalo da se udruže i, uz opštu podršku, upuste u izborni obračun sa Miloševićem. I mora se priznati da su dvomesečnu predizbornu deonicu odradili sjajno. Na stranu što im je to od nastanka bila i jedina uspešna deonica. Problem je, međutim, nastao kad su lideri DOS – svaki za sebe i svi zajedno – umislili da su oni sami, a sve zahvaljujući svojoj harizmi, pameti i lepoti, pobedili Miloševića. Od momenta kad su nove vođe sebe shvatile preozbiljno građanima su počele da stižu loše posledice rodnih slabosti DOS. Uz to, vrlo se brzo pokazalo da je DOS u ceo poduhvat ušao nespreman, te da za većinu – nasleđenih i nastajućih – problema nema valjane odgovore.

Budući da ih je vlast zadesila bez njihove velike krivice, novi su se vlastodršci odmah posvetili poslu u kome su bili vični – borbi za njenu dalju preraspodelu, a sve pod izgovorom da jedino oni znaju pravo rešenje. Odatle, lideri DOS nisu od 6. oktobra 2000. godine pa do dana današnjeg ni pokušali da postignu konsenzus oko tempa, sadržaja, metoda, prioriteta i ciljeva obećanih promena. Sledstveno tome, izostala je i lista temeljnih društvenih/državnih interesa i poslova koji će biti izuzeti iz dnevnopolitičkih, a kvaziideoloških i kvaziprogramskih, prepucavanja. A lista je za početak mogla da bude svedena na samo jednu, i sasvim dovoljnu tačku: svim ustavno-pravnim sredstvima sprečiti obnovu ili začinjanje režima svemoći bilo kog pojedinca ili partije. Drugim rečima, prvi je zadatak bio hitna demontaža starog režima, a potom uspostava demokratskih institucija i procedura. To je, uz ostalo, zahtevalo da oružane snage za početak budu stavljene pod parlamentarnu kontrolu, a da se potom započne njihova reforma po državnom planu.

Sveopšta radost što je 5. oktobra izbegnut krvavi zaplet presudno je, čini se, uticala da lideri DOS (o)lako prihvate novu lojalnost vojnih i policijskih generala. Potom su se, umesto da prvu liniju generala odmah smene – kad je to još moglo da prođe bez potresa i kad su generali iščekivali takvu sudbinu, zabavili stavljanjem ovih aparata pod svoju i partijsku kontrolu. Istini za volju, početna je podela vlasti i moći u izvornom DOS išla po liniji zaposednutih državnih funkcija, te je Koštunica direktno zagospodario vojskom, a Đinđić preko Vlade Srbije policijom. Sporno je bilo i ostalo to, što su obojica odmah odustala od stavljanja ovih simbola i stubova starog režima pod parlamentarnu i javnu kontrolu. Štaviše, oni su time sebe i svoje partije lišili sredstava za legalan uticaj na komandovanje vojskom, odnosno policijom. Ne čudi, stoga, da su predsednik Koštunica i ostatak DOS propustili da na vreme saznaju kakvu su to vojsku zatekli i nasledili, a da potom o tome izveste javnost.

Vojno-socijalno biće Vojske Jugoslavije presudno je oblikovano dejstvom dve grupe faktora. Prvo je osloncem na interesnu spregu srpskih i generalskih elita JNA uključena u rasturanje druge Jugoslavije. Onda je ratni slom JNA dovršen preimenovanjem njenih istočnih srpskih ostataka u Vojsku Jugoslavije. Nakon poraza režima Slobodana Miloševića ova je sprega spala na „hašku transferzalu“, kojom su do konačnog sudskog raspleta uvezani bivši i sadašnji, civilni i vojni, naredbodavci iz srpskog kruga. Odatle su Vojska i njeni pripadnici još uvek pod „haškom“ hipotekom, koja umanjuje izglede za njihovo voljno privođenje novim – demokratskim – potrebama društva.

Potom je duboka i trajna privrženost vladalaca Srbije i Crne Gore – Miloševića i Bulatovića, a potom i Đukanovića – komunističkom modelu vladanja zadržala VJ u statusu jednopartijske, što će reći klijentske vojske. Time je ona nužno (p)ostala baštinik bazičnih svojstava svoje prethodnice – JNA. U vojsku je novog imena, pored ostalog, prenet korporativni duh prethodnice, temeljem koga se obnavlja svest o izuzetosti i izuzetnosti Vojske, te njeni čelnici i dalje svoje posebne interese javno nameću građanima (društvu) kao opšte. U istom je paketu u VJ stigao i „brozovski sindrom“ s dvostruko negativnim potencijama. Njegovim dejstvom u vojnoj organizaciji kod generalskih se elita podstiče podaništvo i ulizištvo svakom „gazdi“¹. Njegova je glavna spoljnja meta civilni vrhovnik, u našem slučaju predsednik SRJ. Decenijska uvežbanost oficirskog kora za bučno, ali i dovoljno perfidno, iskazivanje lične odanosti i prekomerno odavanje počasti svakoga ko se nađe na toj poziciji izlaže velikim – ličnim i državničkim – iskušenjima. YU-srpska iskustva govore da je samo pitanje vremena kad će trenutni vladalac sebe prepoznati i zavoleti kao vrhovnog komandanta u čijoj je ličnoj službi vojska. A sve to na veliku radost dvorske i partijske svite.

Vojska je Jugoslavije ujedno i nosilac svih ratnih poraza JNA. Zbog toga je i njen sastav socijalno, psihološki i stručno frustriran. Nadasve, ratnim i političkim zloupotrebama sustavno je razaran lični i borbeni moral njenih pripadnika. Nakon etničkog čišćenja oživljen je u VJ komunistički princip kadrovske selekcije, te su do čelnih pozicija, a po izboru svemoćne vojne službe bezbednosti, stizali samo ideološki (nacionalni) pravovernici i ketmanski podanici. Njihov je, pak, boravak na vlasti presudno zavisio od lične odanosti Vođi i njegovoj familiji. Socijalno je tkivo Vojske dodatno razarano rastom koruptivne vrednosti činova i širenjem liste hijerarhijskih privilegija. Ubrzano je povećavan broj generala, što je poskupljivalo opsluživanje ovog sloja. Sledila je unutrašnja preraspodela para u korist generala, a na uštrb ostalih pripadnika i potreba. Potom je, pod dejstvom iz društva, nastala vojna zona sive trgovine, koja je najavila kriminalizaciju delova Vojske.

Unutar se ovakve vojske nije onda ni mogao da začne profesionalni duh, koji bi bio poentiran kodeksom kao zalogom političke i interesne neutralnosti oficira, odnosno njihove prvotne odanosti ustavu i demokratski izabranim civilnim vlastima. Reč je istovremeno o vojsci iz čije je službe prethodnih godina i tokom sukoba na Kosovu dezertiralo oko 28.000 građana SRJ². Ova vojska, uz to, pati od izbegličkog sindroma, jer veliki broj starešina i njihovih porodica još uvek pripada kategoriji beskućnika.³

Zahvaljujući svom, ratnom i boljševičkom, poreklu Vojska Jugoslavije sve do danas nema jasan profesionalni identitet. Usput joj je dovoden u pitanje i legitimitet. O tome svedoči i visoka situaciona uslovljenost njenog borbenog morala. Ideologija je socijalizma u formativnoj (ratnoj) fazi JNA nedovoljno uspešno zamenjena nacionalističkom ideologijom, šovinističkog i ksenofobičnog naboja. Period prividne konsolidacije (1992-1998) obeležen je htenjem da se moral i identitet VJ zasnuju na devetnaestovekovnim tradicijama srpske, a donekle i crnogorske vojske⁴. Potpuno je pri tom ignorisana činjenica da su Srbija i Crna Gora multietničke zajednice, u kojima oko 30% stanovništva ima drugačije etničko poreklo. Uporedo je tekla režimska ideologizacija i politizacija njenog sastava. Državni je razlog u „proizvodnji“ borbenog morala po prvi put ozbiljno upotrebljen tokom krize na Kosovu, da bi bio efektno materijalizovan tokom agresije NATO (Hadžić, 2001b).

Zbog sankcija prema SRJ, kojima je sprečen uvoz oružja i opreme, ubrzano je tehničko-tehnološko zaostajanje VJ. Ono postaje vidljivo kad se VJ uporedi s evroatlantskim vojskama ili vojskama susednih država. Ratno ruiniranje privrede ujedno je dovelo do ubrzanog siromašenja Vojske i njenih pripadnika. Krug je zatvoren NATO udarima po vojnoj industriji, čime je otežana revitalizacija Vojske iz domaćih izvora.

Povrh svega, Vojska od svog nastanka (maj 1992) funkcioniše bez državno definisane strategije nacionalne bezbednosti i politike odbrane SRJ. Budući uskraćena za strategijska i doktrinarna dokumenta ona nije ni mogla da se adekvatno strukturira. Zbog boravka u koncepcijskom vakuumu Vojska je sve vreme delovala bez jasnih ciljeva i zadataka. Zato se njeno privođenje potrebama SRJ svelo na postupno brojčano sameravanje novim državnim parametrima. Uz to, izostanak državnog plana za preobražaj sveo je promene u VJ na samotransformaciju po meri potreba generalskih elita. Odnosno, po meri vlastodržačkih potreba Miloševića i njegovog okruženja.

Moć Miloševića nad VJ dodatno je sledila iz nedorečnosti njenog ustavnog statusa. Davanjem Vojsci nespecifikovanog zadatka da brani ustavni poredak režim je sebi zadržao pravo da je upotrebi za očuvanje svoje vlasti. Zbog nepreciznih procedura za vrhovno civilno komandovanje i nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane (VSO), Milošević je sebe lako, a uz punu podršku čelnih generala, imenovao za Vrhovnog komandanta. Da bude gore, pošto je sistem sve vreme bio oslobođen od moći, Vojska je bila izvan ikakve parlamentarne i javne kontrole, te su njen status i funkcije zavisile od trenutnih potreba režima.

Paradigma »Pavković«

Voljom je autora »slučaj Pavković« kreiran kao divna metafora produženog boravka građana Srbije u predmodernosti⁵. Korisnije je to što iz ovog slučaja stiže paradigma za razumevanje tegoba i teskoba postoktobarske Srbije⁶. Naime, u ovu je tačku prvo zbijen neuspeh DOS u demontaži starog režima. Kristalizacijom su u istoj tački iscrtane glavne prepreke zbiljskoj reformi srpskog društva. Usput su ogoljeni mehanizmi i nosioci izvansistemske moći, kao i metode njihove međusobne borbe. Uprkos tome, reč je i o potencijalno prekretnoj tački na kojoj ima mesta i za nadu i za strah. Strah izaziva, netom potvđen, podatak da su i novi moćnici izvan delatne kontrole građana i/ili njihovih predstavnika. Da bude gore, belodano je da su oni, zarad uvećanja svoje moći, spremni da koriste sredstva, blago rečeno, sumnjivog legaliteta. Nadu, pak, nudi još neukinuta šansa da se, pod pritiskom javnosti, u ustavnu povelju Srbije i Crne Gore ugrade sredstva za demokratsku kontrolu vojske i njenih tajnih službi. To bi, potom, moglo biti okrunjeno unošenjem istih rešenja u ustave država članica radi kontrole lokalnih policija i tajnih službi.

Nadasve, »slučaj Pavković« je vršna tačka u seriji incidenata i afera vojno-policijskog porekla lansiranih iz tajnih radionica frakcija DOS. On je, ujedno, metodska tačka za a posteriori analizu učinka DOS u izmeni civilno-vojnih odnosa i nasleđene vojske. Za tu ćemo svrhu sumarno izvesti dominante odnosa glavnih – srpskih i crnogorskih – aktera prema rečenoj reformi.

Predsednik su Koštunica i DSS (ne)delanjem u civilno-vojnoj sferi uspešno opovrgli svoj navodni legalizam i demokratizam. Prvom legalisti do sad uopšte nisu zasmetale brojne ustavne i zakonske »rupe« u koje su smešteni Vojska, predsednik SRJ i Vrhovni savet odbrane. Štaviše, on čak nije pokušao da u Saveznoj skupštini i/ili Narodnoj skupštini Srbije inicira njihovo otklanjanje. Ujedno je propustio da, skladno svom demokratskom alter egu, podstakne korišćenje postojećih sredstava za parlamentarnu kontrolu Vojske. O istom je trošku, dakako, izbegao da Parlamentu ponudi kontrolu nad VSO i predsednikom SRJ. Dapače, on je izgleda deo svojih nadležnosti nad Vojskom neovlašćeno preneo na savetnike. Ne čudi, stoga, da je g. Koštunica poštedeo Parlament saznanja o komandnim uspesima svojim. Razumljivo je da potom nije hteo ni da ga uznemirava eventualnom inicijativom za stavljanje Vojske pod demokratsku kontrolu.

Nema, takođe, dokaza da je Predsedniku smetao manjak strategije nacionalne bezbednosti, doktrine odbrane i vojske, bez kojih je reforma VJ neizvodiva.⁷ Umesto toga, a verovatno uz njegovo odobrenje ili prećutnu saglasnost, započeto je »ocrkvljavanje« Vojske nasuprot Ustavu i bez odluke Parlamenta. Odatle su, na primer, na litiji o Spasovdanu (14. jun, slava Beograda), kao i prilikom prenosa mošti cara Lazara (crkva Lazarica, Kruševac, Vidovdan) pitomci i mladi oficiri nosili mošti, ikone, barjake i krstove, mada im to ne spada u zakonski popis obaveza. Predsednik je Koštunica i ovom prilikom, kao što i priliči svetim trenucima, odlučio da svojim objašnjenjem slučajno ne uznemiri javnost.

Pored svega, Predsednik je Vojsku uspešno čuvao od javnosti. Zato građani zemlje ove još ne znaju kolika im je vojska, kako je naoružana, čemu i kome služi. Istini za volju, svi ti podaci redovno stižu u OEBS i susedima, a mogu se naći i u stranim časopisima.⁸Nadasve, javnosti je, a sva je prilika i DOS partnerima, najstrože zabranjen ulazak u kadrovsku zonu. Uostalom, diskreciona je moć nad ljudima esencija svake, pa i Koštuničine, vlasti. Elem, Predsednik je uglavnom redovno diktirao liste unapređenih i otpuštenih generala/admirala. Odoleo je, pri tom, iskušenju da saopšti po kom merilu određuje kad će i kog generala na koju listu da stavi. Utoliko na početku i kraju dosadašnjih postignuća g. Koštunice simbolično stoji general Pavković. Vredi se stoga podsetiti zbog čega ga je Predsednik zadržavao tako dugo na čelu Vojske, te u ime kojih je razloga zatim okončao karijeru vrlog pobednika nad NATO.

Antologijsku vrednost imaju razlozi zbog kojih je g. Koštunica svesrdno čuvao narečenog Pavkovića. Sve do obrta on je tvrdio da bi (1) smena Pavkovića ugrozila stabilnost složenog i osetljivog vojnog sistema, (2) da je Pavković neophodan, jer je tvorac, nosilac i garant tekuće reforme Vojske, te (3) da bi smena Pavkovića loše uticala na moral Vojske.⁹

Argument je prvi, međutim, otpadao pred notornom činjenicom da vojska, zbog svog ustrojstva, ne može i ne sme da zavisi od bilo kog pojedinca. U svakoj je vojsci, dakle, do krajnosti izveden princip zamenljivosti. To znači da u vojsci nema nezamenljivih. Ako, na primer, pogine ili iz službe ode bilo koji zapovednik, uključujući i načelnika generalštaba, u komandnom lancu uvek postoji dovoljan broj onih – zamenik, načelnik štaba, operativac, pomoćnik – koji su obučeni da odmah preuzmu dužnost.

Argument je drugi, pak, padao pred faktom da VJ ne može biti reformisana bez jasne strategije nacionalne bezbednosti. Potom i bez državnog plana za njen preobražaj, kojim su jasno određeni ciljevi, troškovi, izvršioci i načini kontrole. A obe su ove predradnje u nadležnosti Savezne skupštine i Savezne vlade. Pošto one ta dokumenta nisu donele, ostalo je nepoznato po kom je to programu Pavković reformisao Vojsku.

O trećem je razlogu bilo zaludu raspravljati, jer niko pa ni g. Koštunica nije izmerio da li je i koliko loše ostanak Pavkovića uticao na moral pripadnika Vojske. Odnosno, s istim se pravom moglo tvrditi da je posle 5. oktobra većina pripadnika VJ željno očekivala promene, te da ih nije radovao ostanak Miloševićevih generala na ključnim mestima.

Sve prethodno nije omelo predsednika Koštunicu da 24. juna 2002. g. odluči da »zbog civilne kontrole i zbog demokratije, a i zbog očuvanja vojske kao institucije«¹⁰penzioniše Nebojšu Pavkovića. Predsednik Koštunica i rodna mu DSS, dakako, sve ovo ne bi mogli da postignu bez svesrdne pomoći svojih partnera i konkurenata. Prvi su na listi najzaslužnijih suosnivači zajedničkog DOS.

Ovaj je deo DOS, predvođen DS i premijerom Đinđićem, sve do »afere Perišić« izbegavao da se, javno ili u parlamentima, bavi Vojskom i nužnošću njene reforme.¹¹Tek ih je ova afera podstakla da ubrzanim tempom organizuju izradu i usvajanje Zakona o službama bezbednosti SRJ, prvenstveno smerajući kontroli vojnih službi.¹² Štaviše, oni čak nisu ni pokušali da podstaknu srpski ili savezni parlament da u svoje kontrolno polje uvede VJ. I to uprkos činjenicama da Vojsku jedino finansira Srbija, te da se jedino (skraćena) Srbija nalazi u stvarnom dometu Vojske. I pored opravdane zabavljenosti Vlade tegobnom, socijalno-ekonomskom, restrukturacijom srpskog društva, čini se da je njena uzdržanost prema Vojsci u osnovi bila motivisana političkim računom. Imamo utisak da je ostatak DOS odmah stao u »čeku«, danas se može činiti s pravom, prepuštajući Koštunici da se zbog Vojske »uplatka«, sve se nadajući da će iz toga pre ili kasnije steći znatne političke (izborne) koristi.

Sličnu su poziciju spram Vojske nakon 5. oktobra zauzele vlasti Crne Gore i njen predsednik Milo Đukanović. Naizgled tim čudniju, jer su pre toga tvrdili da im Vojska i Miloševićevi generali ugrožavaju demokratiju, što je bilo samo lažno ime za osvajanje pune državne samostalnosti. U ravan taktičkog bi se mogla svrstati uzdržanost Đukanovića, kojom je on izgleda hteo da izbegne političke sukobe sa DOS i Vojskom tokom lokalnih igara oko referenduma. Stvarni razlozi ćutnje vrha Crne Gore možda ishode iz straha da bi zahtev za reformom Vojske stavio na unutrašnji dnevni red demilitarizaciju mesne policije i službe bezbednosti. A to bi možda moglo da se završi zahtevom za demokratskom civilnom kontrolom ovih snaga, čime bi bio ugrožen sadašnji monopol DPS i Đukanovića nad njima.

Nema za sad dovoljno dokaza da je Vojska bila u vidokrugu ekspertskog (ekonomskog) dela Savezne vlade i Vlade Srbije. I to uprkos činjenici da je ona najveći potrošač saveznog budžeta, koji se isključivo formira od sredstava ubranih u Srbiji. Čini se da su se eksperti za početak zadovoljili kresanjem dela saveznog budžeta za odbranu i vojsku. Međutim, ne zna se da li su oni do sad i koliko kontrolisali trošenje para odvojenih za aparate sile. Teško je tvrditi, ali ne treba isključiti mogućnost da je njihova uzdržanost takođe motivisana tekućim razlozima. Odnosno, željom da se izbegne (prerani) politički sukob sa vrhovima DSS, ostatka DOS i VJ. Tim pre, što većina eksperata potiče iz kruga G17 Plus koji je, mada nevladina organizacija, najavio prerastanje u političku partiju radi učešća u izbornoj borbi za vlast.

Direktne dobiti iz reformskih nedorečnosti DOS vuku crnogorski epigoni Miloševića, skupljeni u koaliciju »Zajedno za Jugoslaviju«. Pobeda na lokalnoj izbornoj utakmici, na kojoj su samo oni učestvovali, dovela ih je na važne savezne funkc