Cena vraćanja obaveznog vojnog roka, nejasnoće oko modela služenja vojnog roka, nedoslednost u odnosu na nacrte strateških dokumenata i odliv profesionalaca iz Vojske teme su analize istraživačice BCBP Marije Ignjatijević.

Prvi deo zbornika odnosi se na prava i obaveze dvojnih državljana sa stanovišta vojne obaveze. Drugi deo zbornika bavi se problematikom ostvarivanja prava na prigovor savesti, kao i pogrešnim poistovećivanjem služenja vojnog roka bez oružja i civilne službe.

Pravo na prigovor savesti zagarantovano je u Ustavu Republike Srbije, u članu 45. U njemu stoji da lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja.

Ideja otkupa vojnog roka nije izvorno naša, ali zbog manjka primera u svetu, nismo u mogućnosti koristiti tuđa iskustva. Takvo rešenje čak i postoji u nekom obliku na Kubi, te u Turskoj, ali samo za vojne obveznike koji žive u inostranstvu duže od tri godine, dok u našem okruženju, među zemljama u tranziciji – Sloveniji, Hrvatskoj, Rumuniji..., takvih ideja je bilo i ima ih, ali dalje od ideje se nije išlo.

Postavlja se pitanje da li je potreban poseban program zbrinjavanja viška vojnog kadra. Neophodnost programa, različitog od programa zbrinjavanja viška radnika u drugim strukturama, ogleda se u činjenici da otpuštena vojna lica ne gube samo posao, već i profesiju.

U Srbiji i Crnoj Gori civilna služba je prvi put zaživela u praksi 22. decembra 2003. godine – tada je prvi prigovarač otišao u civilnu službu. Do danas, više od 16.000 regruta se prijavilo, a brojni su već i upućeni na ovakvo služenje vojnog roka. Medjutim i danas postoji dosta nedoumica oko daljeg razvoja ovog instituta, pogotovu u vezi sa usklađivanjem sa međunarodnim standardima iz ove oblasti i potrebama društva.