“Ako u potpunosti primenimo Rezoluciju 1325, inkluzija bi bila podrazumevani standard”

Pre 22 godine napravljen je istinski istorijski korak kada je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jednoglasno usvojio Rezoluciju Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 1325. Po prvi put je prepoznat jedinstveni uticaj rata na žene, kao i potreba za  punim i ravnopravnim učešćem tih žena u izgradnji mira. Od tog trenutka, imali smo međunarodno dogovorene mandate da povećamo zastupljenost žena na svim nivoima donošenja odluka, pružimo posebnu zaštitu ženama i devojkama i uključimo rodnu perspektivu u sav mirovni i konfliktni rad. Sa Rezolucijom SB UN 1325, rođena je globalna agenda za žene, mir i bezbednost.

Kao i mnogi, slavila sam ovo dostignuće i novu eru koju je ono označilo. Kao oficirka Vojske Srbije, veteranka i pripadnica Ministarstva odbrane, smatrala sam da je vizija Rezolucije SB UN 1325 posebno značajna. Bila mi je čast da učestvujem u izradi prvog (2010-2015) i drugog (2017-2020) Nacionalnog akcionog plana (NAP) Vlade za sprovođenje rezolucije u Srbiji. Bila sam i deo posebne radne grupe Vlade za izradu Nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost za period 2021-2030. Smatram da sa svakim planom idemo napred.

Godišnjice poput ove nude nam važnu priliku da odamo počast napretku koji smo napravili, ali i da razmotrimo posao koji je ostao nedovršen i zašto je to tako. Na neki način, iskustvo na Zapadnom Balkanu je specifično za region, ali i u mnogim drugim regionima, a barijere koje pokušavamo da prevladamo i protiv kojih se istrajno borimo da ih prevaziđemo su gotovo identične i kod drugih nacija.

Prvi od njih je pad i u nekim slučajevima čak i odsustvo političke volje. Globalno, samo 51% država članica UN usvojilo je sopstvene NAP za sprovođenje Rezolucije SB UN 1325. Od tih 98 zemalja, samo 35 izdvaja budžet za sprovođenje svojih planova. Ove dve činjenice su jasan pokazatelj da i danas, preko dve decenije kasnije, postoji značajan jaz između  retorike i stvarnosti kada su u pitanju žene, mir i bezbednost. Politički lideri brzo izražavaju svoju podršku ženama, ali suštinski sporo reaguju da to i postane stvarnost. Nažalost, ovo je univerzalni problem.

I sve dok verujemo u političku volju kao centralni pokretač promena, naš napredak će uvek biti ugrožen. Promena liderstva može sprečiti ili čak preokrenuti ključne dobitke. Umesto da zavisimo od političke dobre volje, moramo insistirati na institucionalizaciji direktiva koje čine 1325 korisnim oruđem za izgradnju mira i rodnu ravnopravnost. Samo institucionalna transformacija može garantovati da se ovaj ključni posao nastavi, stabilnim i doslednim tempom.

U Srbiji je nedavno usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji uključuje i deo o bezbednosti, što je   korak u dobrom pravcu, ali ne i dovoljan. Domaći zakoni, ni međunarodna dokumenta se ne primenjuju ili se primenjuju vrlo retko, slabo, sporadično, u zavisnosti od tzv. ljudskog faktora. Takva je aktuelna društvena klima zakonske erozije. Usvajaju se zakoni, podzakonski akti, strategije, akcioni planovi, a onda ne dolazi do očekivane primene. Neprimenljivanje makar jednog zakona otvara vrata neprimenjivanju drugih, u vidu lančane reakcije Tako da je i NAP u sličnoj situaciji, ni boljoj, ali ni goroj od drugih dokumenata javnih politika. Koliko se primenjuje Zakon o rodnoj ravnopravnosti, je početno pitanje zakonskog konteksta u kome se nalazi i NAP, tako da kada ta primena izostaje, i međunarodni dokument Rezolucija SB UN 1325 se nalazi u vakuumu između želja i očekivanja s jedne i neprimenjivanja s druge strane.

Drugi izazov sa kojim se suočavamo, kao i mnogi drugi, jeste tendencija ignorisanja implementacije na lokalnom nivou. Prosta činjenica je da mir nije zadatak samo sektora nacionalne bezbednosti. Svaka jedinica, garnizon i administrativna kancelarija, do poslednjeg vojnika/inje ili policajca/ke, moraju biti obučeni u skladu sa Rezolucijom SB UN 1325. Takođe moramo priznati da lokalni akteri – od opština do organizacija civilnog društva, od nastavnika do advokata, od trgovaca do poljoprivrednika, svakog građanina/ke – uvek imaju i uvek će igrati ulogu u sprečavanju i rešavanju sukoba. Da bismo u potpunosti primenili Rezoluciju SB UN 1325, potrebno je da angažujemo u svim oblastima društvenog bitisanja stubove iz Rezolucije: učešće, prevencija, zaštita, pomoć i oporavak.

Moramo se mnogo više fokusirati na lokalno razumevanje i prihvatanje ove agende.

Treba da prevedemo velike, udaljene nacionalne ciljeve u svakodnevni govor i iskustva koja se mogu povezati. Šta praktično znači „bezbednost“ ili „rodna ravnopravnost“ za naše komšije, rođake i roditelje? Naciju, na kraju krajeva, čine i ti ljudi. Moramo bolje da saopštimo značaj Rezolucija SB UN 1325, ali i ostalih devet rezolucija posle nje, prednosti, i na taj način podstaknemo razvoj lokalnih politika koje normalizuju jednakost u dostupnosti bezbednog života. Svima je potrebna jednaka šansa da stvore bolji život za sebe, svoje porodice i svoju zajednicu. Ako možemo da lokalizujemo i pravilno primenimo Rezoluciju SB UN 1325, ali i ostale rezolucije posle nje, inkluzija bi bila promovisana kao podrazumevani standard.

U Srbiji su neke opštine usvojile sopstvene lokalne akcione planove (na žalost većina nije) i one ih sprovode, imaju određene budžete i uključile su organizacije civilnog društva. Kod njih se prepoznaje saradnja, kumulacija kapaciteta i vidljivi su rezultati. Ovaj koncept ima veliki potencijal i treba ga podržati. Da li će lokalizacija ostati i u trećem NAP-u ili će nosioci zadatka pribeći liniji manjeg otpora? Videćemo.

Gledajući unazad, bez sumnje, ostvaren je značajan napredak kada je u pitanju implementacija Rezolucija SB UN 1325. U Srbiji je u poslednjoj deceniji došlo do povećanja zastupljenosti žena u sektoru bezbednosti. Ženama je stavljeno na raspolaganje više mogućnosti za zapošljavanje, izjednačavanje sa muškarcima. A medijske i obrazovne kampanje proširile su svest javnosti o ulozi žena u izgradnji mira.

Ali posao je daleko od kraja. Poslednji NAP Srbije istekao je 2020. godine, a sada je kranje vreme da se posle dvogodišnje pauze mora izraditi treći plan (npr. Hrvatska je pravila šestogodišnju pauzu između dva NAP-a). Jedini garant za bilo kakav uspeh na ovim prostorima, pa i za NAP je istrajnost. Na kraju krajeva, plan je dobar onoliko koliko je dobra njegova implementacija, ali ga za početak treba imati i kontinuirano donositi. Usvajanje zakona, politika ili rezolucija, koji stvaraju ili istoriju čine boljom i prihvatljivijom sa aspekta mira i bezbednosti, zapravo označavaju samo početak. Najvažnije je ono što sledi.

I gde su nam se na tom putu izgubili Politički savet Vlade – najviše političko telo, Koordinaciono  telo za rodnu ravnopravnost, Komisije za praćenje i sprovođenje NAP-a, Analitičke grupe i istrživački timovi, Mehanizmi rodne ravnopravnosti ,”osobe od povrenja”, Savetnik/savetnice za rodnu ravnopravnost, Savetnik/savetnice za rod u civilnim i vojnim misijama; nezavisni monitoring; rodno odgovorno budžetiranje, čitava decenija angažovanja, entuzijazma i energije, na žalost pojedinaca/ki.

Opet idemo ispočetka. Već viđeni scenario. Institucije nezainteresovane, sa nedovoljnim resursima; izgubljene za “marginalizovane teme” u svojim kadrovskim “jadima”, bez pamćenja i svesti o prethodnim dostignućima ove agende i organizacije civilnog društva isto bez dovoljnog kapaciteta i bez resursa, “pogubljene” u svojoj borbi za opstanak.

Problem vrlo lako matematički rešiti:

Danas, najsmisleniji način na koji mogu da ukradenu iluziju sigurnosti o Agendi žene, mir i bezbednost vratim je da joj se ponovo posvetim na ovom mestu gde sam sad, sa punim potencijalom sledeći pravac, mapu, cilj, prekretnicu, zaustavljanjem erozivnog procesa zaborava vibrirajući u životnim tragovima, rekonstruišući doseg potencijala iz 1325 — da naš svet možemo oblikovati kao mirnije i ravnopravnije mesto. Jer, svakodnevnica u trenu može postati grozna, sećamo se iz naše bliske prošlosti, a vidimo i događaje u Ukrajini. I kako reče neki predsednik “kad roditelji gube decu, njihova deca roditelje, kad ljudi gube sve i ne vidi se kraj zlokobnom nasilju, ko će u istoriji moći da opravda ta dešavanja.”