Anatomija moralnog posrnuća

Skorašnji događaji u Beogradu koji su već sad ustupili mesto u vestima redovnim domaćim i svetskim zbivanjima pokazuju jasno koliko su duboki ožiljci godina „koje su pojeli skakavci“ – vlast u Srbiji doživela je potpuni poraz pred povampirenom mržnjom onih koji su odrastali i formirali se u poslednjih dvadesetak godina. Često se kaže da „narod ima onu vlast koju zaslužuje“ – srpsko društvo i njegova vlast su pokazali da zaslužuju jedno drugo.

Vlada Srbije je mesecima najavljivala da će pružiti neophodnu podršku Paradi ponosa, u očajničkom pokušaju da zemlju predstavi lepšom nego što jeste u očima Evropske unije – konačnog arbitra njene „katarze“. Pojedini ministri su otvoreno podržali održavanje ove manifestacije, neki državni službenici i najavili svoje prisustvo. Tri dana pred održavanje skupa Vlada ga je kolektivno podržala. Ipak, u trenutku kada se razarajući bes pojedinaca iskalio na strancima u centru Beograda, političari su ustuknuli. Ostatak priče je dobro poznat.

Pitanje koje se posle svega neminovno nameće je kako se uspelo tako nevešto da reaguje na jedno izuzetno osetljivo pitanje? Vlastodršci su imali dva puta pred sobom onog trenutka kad je počela cela priča oko Parade: ili da od samog početka priznaju istinu o srpskom društvu i ne dozvole je, ili da je podrže i stanju iza nje do samog kraja. Ono što se desilo, pak, pokazalo je raskršća, dileme i nedoumice srpskog društva i onih koji ga vode: oni su želeli najbolje, nadajući se da će sve ispasti kako treba i verujući da se sila silom može zaustaviti. No, ne može ni nekoliko hiljada policajaca na ulicama Beograda da spreči da istina izađe na videlo – apatična i beznadežna atmosfera u zemlji u kombinaciji sa nedovršenošću srpskog nacionalnog bića odavno je stvorila zapaljivu mesu koja danas eksplodira među mladima, onima koji ne znaju nešto bolje, jer nešto bolje nikad nisu ni videli. To je srž problema, koji ne može nikakav bataljon milicije da reši.

Parada ponosa nije ni trebalo da se organizuje. Nije trebalo, jer Srbija i dalje živi svoju blisku prošlost u kojoj je nasilje deo kulturnog miljea, a sprska vlast je i dalje neobaveštena o tome kakvo je društvo koje ona „vodi“ u „svetlu“ budućnost.