Civilno-vojne osobenosti SRJ

Uvod

Smer tekuće profilacije civilno-vojnih odnosa u Srbiji/SR Jugoslaviji¹ određen je situacionim okolnostima i politikom aktera različitog porekla i nejednake snage. Aktuelni procesi su, pak, direktan proizvod raznosmernog delovanja partija iz »Demokratske opozicije Srbije« (DOS), koje nakon smene Miloševića vladaju lokalnom političkom scenom. Njihovim je posredstvom u političko polje stiglo ratno i autoritarno nasleđe, da bi postalo prepreka za izmenu zatečenih civilno-vojnih odnosa. Utoliko, tekući sporovi u DOS sažimaju, ali i skrivaju bazične razloge za izostanak prodemokratske intervencije nove vlasti u civilno-vojnu sferu. O tome svedoče brojni vojno-policijski incidenti i afere kojima je obeležen postoktobarski period u Srbiji.²

Incidenti su umesto kao povod za reformu oružanih snaga korišćeni za političke obračune unutar DOS. Sporovi oko statusa vojske, policije i tajnih službi, kao i kontrole nad njima se zato u domaćoj i stranoj javnosti često svode na lični i/ili politički sukob Vojislava Koštunice, predsednika SRJ i Zorana Đinđića, predsednika Vlade Srbije³. Međutim, analizom »lične jednačine« najmoćnijih lidera DOS mogu se otkriti samo razlike u njihovoj političkoj boji i intonaciji, ali se ne mogu saznati izvorni uzroci ostanka Srbije u zasadima Miloševićevog sistema. Treba zbog toga ponovo ispitati domete promena začetih 5. oktobra 2000. godine (Hadžić, 2001a). To, pak, nalaže kratak osvrt na političko poreklo i biće DOS, odnosno partija, sve do skora, okupljenih u njemu.⁴

Opozicione partije u Srbiji nastajale su 1980-ih godina na razvalinama samoupravnog socijalizma. Antikomunizam je stoga bio njihovo prvo izvorište i obeležje. Čim je voljom ondašnjih nacional-republičkih elita temeljna kriza druge Jugoslavije smeštena u etno-verski okvir (Banac, 1998), većina se ovih partija svrstala u borce za državno ujedinjavanje svih Srba, pa makar i silom. To je bio i presudan razlog za njihovo interesno, ideološko i ratno sprezanje sa režimom Miloševićeva (Stojanović, 2000). Pošto je podržavala sve Miloševićeve ratove opozicija je postala trajni zarobljenik njegovih konjukturnih potreba. Ona zato nije mogla autonomno da iznudi promene u Miloševićevoj politici, a još manje da ga ranije svrgne sa vlasti. Milošević je, pak, odstupao samo pod pritiskom poraza srpskih vojski ili svojih loših političkih procena⁵. Za to vreme vođe opozicije su se više borile međusobno, nego što su smerale smeni Miloševića. Ne čudi onda što je DOS postao operativan tek dva meseca pred septembarske izbore, iako je koalicija osnovana u januaru 2000. godine.

Predizborna taktika DOS jasno je nagovestila buduće limite najavljene reforme. Glavni je cilj, sasvim opravdano, bio svrgavanje Miloševića. Međutim, ponuđeni program za izmenu poretka patio je od opštosti i olakih obećanja. Pošto su vojni i policijski generali pred izbore najavljivali da će u ime odbrane ustavnog poretka braniti režim silom, DOS se zabavio sprečavanjem mogućnog unutrašnjeg rata. Radi toga se napregao da uz pomoć Otpora i nevladinih organizacija omasovi antirežimski front.

Disperzijom građanskog otpora po unutrašnjosti htelo se sprečiti slivanje vojske i policije u Beograd. Lideri DOS su, ujedno, tragom nezadovoljstva većine vojnika i policajaca, pokušavali da za svoje ciljeve pridobiju specijalne jedinice policije i vojske, ili bar da ih privole na uzdržanost u slučaju da Milošević odbije da mirno preda vlast.

Nakon izgona Miloševića na videlo su izašli ključni nedostaci DOS u civilno-vojnoj sferi. Odmah je potvrđeno da on nema program, ali ni dovoljno političke volje za reformu sektora bezbednosti i oružanih snaga. Odlaganje je u prvi mah pravdano potrebom da DOS na izborima (decembar 2000) ozvaniči svoju vlast u Srbiji, a potom i da spreči prelivanje OVK u jugoistočnu Srbiju. Dodatan razlog je nađen u potrebi da se prethodno redefiniše državna zajednica Srbije i Crne Gore. O skrivenim razlozima uzdržanosti DOS može samo da se nagađa. Ostalo je, naime, neznano da li su i u kojoj meri neki od vođa DOS postali taoci tajnih dogovora sklapanih sa generalima uoči svrgavanja Miloševića.⁶ Svi ovi razlozi, međutim, postaju sekundarni kad se smeste u kontekst (ne)izvršenih promena u političkom sistemu.

Nakon nepune dve godine vidno je da je u Srbiji/SRJ izostala radikalna promena poretka. Izmenjeni su nosioci vlasti, politička frazeologija i legitimacijski simboli, ali su zadržani mehanizmi vladanja starog režima. Ustavni i institucionalni aranžmani nisu promenjeni, te su stari ustavi SRJ, Srbije i Crne Gore, mada u međusobnoj koliziji, još uvek na snazi. Odatle i brojne promene zakona, posebno ekonomskih, nisu ugrozile temelje starog sistema. Načelo podele vlasti je još uvek samo ustavna proklamacija, pa je sva moć u posedu vrhova izvršne vlasti. Pošto politička moć nije vraćena u savezni i republičke parlamente, oni samo služe za legalizaciju odluka donetih izvan sistema – u kabinetu predsednika SRJ, predsedništvu DOS i okruženju Mila Đukanovića. Savezna je vlast, uz to, još za vreme Miloševića derogirana jednostranim izlaskom Crne Gore iz ustavnog poretka. Nominalni suverenitet SRJ i Srbije dodatno je sužen NATO protektoratom nad Kosovom. Nijedna vlada zato nema punu nadležnost u svom delokrugu: Savezna vlada je nenadležna za Crnu Goru i Kosovo, Kosovo je izvan nadležnosti Vlade Srbije, dok nadležnosti Vlade Crne Gore sužava prisustvo Vojske Jugoslavije na njenoj teritoriji.

Na delu je, dakle, državni provizorijum iz kog nema brzog i lakog islaska, jer su u igri maksimalni državni zahtevi sukobljenih aktera. Na okupu ih za sad samo drži htenje SAD i EU da očuvanjem bilo kakvog državnog okvira spreče poništavanje rezultata svog prethodnog, a lošeg, upravljanja Yu-krizom i ratovima (Hadžić, 2001b). Odnosno, njihova rešenost da zaustave dalji izvoz krize u region. Odatle SRJ danas ne postoji kao jedinstven bezbednosni prostor niti ima zaokružen i delotvoran bezbednosni sistem. O tome svedoči činjenica da nova vlast još nije definisala osnove politike nacionalne bezbednosti, a kamoli strategiju bezbednosti iz koje bi bile derivirane strategija odbrane i vojna doktrina⁷. Shodno tome, ne postoji ni državni plan za reformu nasleđene vojske. Iz istih razloga su u policiji i službama bezbednosti republika izvšene samo personalne i organizacijske promene.

Ujedno, u SRJ uporedo postoje i samostalno deluju razne formacije oružanih snaga. Savezna država raspolaže vojskom i njenim tajnim službama, ali ne i policijom. Srbija ima svoju policiju i Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), kao uostalom i Crna Gora⁸. Nema, pri tom, dokaza da su ove službe demilitarizovane, budući da ih je Milošević u Srbiji razvijao kao unutrašnju vojsku, a Đukanović kao jezgro buduće vojske za eventualni secesionistički rat. Antiterorističke jedinice postoje u vojsci i policiji obe republike, a u Srbiji je iz njih nastala nova oružana formacija – žandarmerija. Dodajmo da savezna vlast čak nije ovlašćena ni da bar koordinira rad ovih formacija. Uz to, lanac civilnog komandovanja vojskom nije precizno normiran, te je VJ faktički u nadležnosti samo predsednika SRJ a ne Vrhovnog saveta odbrane (VSO). Iz tog je, pak, lanca isključeno Savezno ministarstvo odbrane, pa služi samo kao logistički servis Generalštaba. Pošto u njemu ključne pozicije zauzimaju generali i visoki oficiri Ministarstvo je ustvari kadrovska replika Generalštaba. Uz to nova vlast još nije aktivirala ustavne mehanizme za uspostavu bar parlamentarne kontrole nad vojskom, policijom i tajnim službama. Odatle su ove formacije i dalje pod kontrolom vladajućih partija i/ili njihovih lidera, te su ostale u klijentskom statusu. Tako, vojsku i njene tajne službe nominalno kontroliše Koštunica, policiju i BIA u Srbiji Đinđić, a u Crnoj Gori Đukanović. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da ne postoji javna evidencija o statusu i sudbini brojnih paravojnih jedinica koje su nastajale u SRJ tokom Yu-ratova.

Tegobni se počeci tranzicije u Srbiji valjano mogu razumeti jedino unutar datog socio-političkog ambijenta. On je, pak, u prvoj instanci obeležen ratnim, a u drugoj socijalističkim poreklom države i oružanih snaga. Zato Srbija da bi izašla iz Miloševićeve ere mora prvo da iskorači iz rata i socijalizma, shvaćenog kao način proizvodnje viška moći (Puhovski, 1990). Tim hitrije što je Yu-socijalizam bio predložak za ratno razaranje druge Jugoslavije, a zatim i za kloniranje autoritarnog poretka u nastale države. A DOS je upravo u ratnoj tački izbegao da radikalno raskine sa starim režimom. Time je propustio priliku da uz vlast osvoji i dovoljnu moć za strukturnu reformu društva. To je delovima vojno-policijskih i bivših političkih elita, kao i njihovim kriminalnim derivatima, omogućilo da očuvaju gro svoje moći i upotrebe je za ometanje promena. U prilog tome ide i nedovoljna spremnost nove vlasti da krivično goni odgovorne za ratove i ratne zločine. Odatle raznorodne protivnike reforme u Srbiji/SRJ danas na okupu, u krajnoj instanci, drži »haška transferzala«.

U mesni je ambijent kroz ratni kanal stiglo, i tu oživelo, autoritarno nasleđe Srbije i prethodne dve Jugoslavije. Njegova je upotrebna vrednost uvek rasla s rastom srpskog nezadovoljstva svojim državnim statusom, te posledičnim pokušajima da se dosegnu maksimalni nacionalni (državni) cilevi. U tim su htenjima vojska i Srpska pravoslavna crkva (SPC) oduvek bili glavni izvršioci (Bjelajac, 1994). U skladu sa tim je rasla i njihova politička moć. Odatle povratak srpskih vojski pravoslavlju tokom Yu-ratova nije bio izazvan samo potrebom da se borci bolje motivišu za rat, već i željom generala i klera da obnove i/ili ojačaju svoju političku moć.⁹ Generalima je to povratno dozvolilo da u potčinjenim vojskama zadrže stari model indoktrinacije, te je sada umesto socijalističke na delu njihova nacional-verska ideologizacija. U tom je postupku militarizacija politike i javnog života bila samo nus-produkt rata. Zbiljske su posledice usledile iz oživljavanja mitskog statusa vojske i crkve, temeljem koga se njihovi vrhovi opet mešaju u političke i društvene procese. Zbog trajnog manjka demokratske tradicije i infrastrukture to je u Srbiji uvek vodilo vojnoj (i crkvenoj) zloupotrebi politike, ali i političkoj zloupotrebi vojske (i crkve, odnosno vere).¹⁰

Slučaj »Pavković«

Ukazom predsednika Koštunice od 24. juna 2002. godine penzionisan je general Nebojša Pavković dotadašnji načelnik Generalštaba VJ.¹¹ Javna je percepcija ovog događaja bila određena nekolikim činjenicama. Članovi VSO – Đukanović iz Crne Gore i Milutinović iz Srbije – prethodno su dva puta odbili Koštuničin zahtev za smenu Pavkovića. Koštunica je potom iskoristio svoja ustavna ovlašćenja, mada je od 5. oktobra uporno odbijao iste zahteve javnosti i koalicionih partnera.¹² Ostatak DOS, predvođen Demokratskom strankom (DS), odmah je pohitao da to kapitalizuje optužujući Koštunicu i njegov kabinet za zloupotrebu VJ. Dodatne argumente im je pribavio Pavković tvrdnjom da je Koštunica bio naredio Vojsci da upadne u Biro za informacije Vlade Srbije.¹³ Cele je optužba građena na tvrdnji da je Koštunica već ranije sebi (i svom kabinetu) potčinio vojnu službu bezbednosti. Pošto je Savezna skupština odbila da formira Anketni odbor za proveru ovih optužbi DOS ga je osnovao u skupštini Srbije. Tri penzionisana generala su potvrdila Pavkovićev iskaz, dok su Koštunica i njegovi saradnici odbili da pristupe Odboru. Potom je Demokratska stranka Srbije (DSS) optužila Pakovića za finansijske i stambene zloupotrebe.¹⁴ Međutim, zbog oduzimanja mandata poslanicima DSS u skupštini Srbije i skorašnjih izbora za predsednika Srbije, cela je afera ubrzo otišla na margine javnog interesa.

Zahvaljujući medijima »slučaj Pavković« je u Srbiji prvo tumačen kao plod ličnog sukoba predsednika SRJ i potčinjenog mu generala. Mada je Koštunica pri obznani ukaza izbegao ličnu notu,¹⁵ Pavković je naknadnim izjavama pothranjivao ovu tezu. Sebe je, pri tom, prikazivao kao časnog oficira koji je navodno zbog otpora zloupotrebi Vojske pao u nemilost Koštunice. Pavković je čak pokušao, ali bez uspeha, da pred Ustavnim sudom SRJ i Vrhovnim vojnim sudom ospori pravnu valjanost ukaza kojim je penzionisan.

Ceo slučaj, dakako, ima i ličnu dimenziju. Pavković je višestruko bio motivisan da očuva svoju poziciju po svaku cenu. Ona mu je davala diskrecionu moć u vojsci, zahvaljujući kojoj se izgleda lično obogatio. On je funkciju uz to koristio za »pranje« svoje biografije, te se radi toga stalno udvarao javnosti, ali i javno udvarao Koštunici.¹⁶ Cilj mu je bio da ujedno potisne u zaborav svoje ratno i političko služenje Miloševiću, a da novim vlastima iskaže punu odanost.¹⁷ Ovim se može objasniti njegova verbalna agilnost u reorganizaciji VJ, koju je Koštunica javnosti dugo prikazivao kao njenu strukturnu reformu.¹⁸ Nadasve, Paković se možda potajno nadao da će ga funkcija zaštititi od mogućne krivične odgovornosti za političke zloupotrebe Vojske, odnosno zbog sumnji da su pod njenim okriljem činjeni ratni zločini na Kosovu.

O ličnim motivima predsednika Koštunice može samo da se nagađa. Pošto mu reforma vojske nije bila prioritet čini se da je on Pavkovića tretirao samo kao nužno i prelazno rešenje. Od njega je verovatno očekivao da obezbedi poslušnost vojske novoj vlasti. Nije isključeno, da je predsednik ubrzo otkrio instrumentalne potencije vojske. Tim pre, što je izgleda kasno shvatio da je u postoktobarskoj podeli njemu pripala dekorativna uloga,¹⁹ dok se Đinđić preko Vlade Srbije domogao centralnih poluga moći. Teško je, međutim, utvrditi kad se Koštunica uživeo u ulogu suverenog komandanta vojske, te da li ga je tom prilikom počela da nervira eventualna neposlušnost Pavkovića. Odnosno, kad je i zašto sebi potražio oslonac u vojnoj službi bezbednosti i njenom načelniku, generalu Aci Tomiću.²⁰

Dejstvom frakcija DOS slučaj »Pavković« je ubrzo smešten u političku ravan, gde i pripada. Utoliko je ovaj slučaj svodna, ali i kristalizujuća tačka domašaja i promašaja nove vlasti. U njoj su ogoljene bazične programske i političke manjkavosti DOS. Tom je prilikom potvrđeno da je reforma Srbije odložena zbog borbe frakcija DOS za preraspodelu vlasti. Uporedo je pod sumnju stavljena uvrežena podela na legaliste (Koštunica i DSS) i pragmatske reformiste (Đinđić i DS). O istom su trošku na videlo izašli reformski limiti ostalih političkih aktera u Srbiji i Crnoj Gori.

Naime, mada se predstavljaju kao legalisti, DSS i Koštunici do sad, na primer, nisu zasmetale »ustavne rupe« u koje su smešteni VJ i VSO (Hadžić, 2001c). Svedok tome je činjenica da oni u Saveznoj i/ili Narodnoj skupštini Srbije nikad nisu pokrenuli postupak za demokratsko preuređenje statusa vojske i civilno-vojne sfere. Ujedno su propustili da VSO i predsednika SRJ stave pod kontrolu Savezne skupštine. Predsednik do sad čak nije našao za shodno da Skupštini ijednom podnese izveštaj o svom radu ili o stanju u VJ. Štaviše, on je izgleda deo svojih nadležnosti nad Vojskom neovlašćeno preneo na svoje savetnike.

Nema, takođe, dokaza da je Koštunici smetao manjak strategija bezbednosti i odbrane, te doktrine vojske bez kojih je reforma VJ neizvodljiva. Umesto toga, uz njegovo odobrenje ili prećutnu saglasnost, započeto je »ocrkvljavanje«²¹ Vojske nasuprot Ustavu i bez odluke Parlamenta. Odatle su, na primer, na skorašnjoj litiji o Spasovdanu (14. jun, slava Beograda), kao i prilikom prenosa mošti cara Lazara (crkva Lazarica, Kruševac, 28. jun – Vidovdan) pitomci i mladi oficiri nosili mošti, ikone, barjake i krstove, mada im to ne spada u zakonski popis obaveza.²²

Uz to, Predsednik je Vojsku uspešno čuvao od javnosti, te građani SRJ još ne znaju kolika je ona, kako je naoružana, čemu i kome služi. Nadasve, javnosti je, kao i partnerima iz DOS, bio i još uvek je zabranjen ulazak u kadrovsku zonu. Uostalom, diskreciona je moć nad ljudima esencija svake, pa i Koštuničine vlasti. Elem, on je redovno diktirao liste unapređenih i otpuštenih generala/admirala, ali je izbegao da saopšti po kom merilu bira kad će i kog generala na koju listu da stavi. Utoliko na početku i kraju dosadašnjih postignuća Koštunice simbolično stoji general Pavković. Vredi se stoga podsetiti zbog čega ga je on tako dugo zadržavao na čelu Vojske.

Sve do ukaza Koštunica je tvrdio da bi (1) smena Pavkovića ugrozila stabilnost složenog i osetljivog vojnog sistema, (2) da je Pavković neophodan, jer je tvorac, nosilac i garant reforme VJ, te (3) da bi smena Pavkovića loše uticala na moral Vojske.

Argument je prvi, međutim, otpadao pred notornom činjenicom da zbog svog ustrojstva vojska ne može i ne sme da zavisi od bilo kog pojedinca. U svakoj je vojsci, dakle, do krajnosti izveden princip zamenljivosti. To znači da u vojsci nema nezamenljivih. Ako, na primer, pogine ili iz službe ode bilo koji zapovednik, uključujući i načelnika generalštaba, u komandnom lancu uvek postoji dovoljan broj onih – zamenik, načelnik štaba, operativac, pomoćnik – koji su obučeni da odmah preuzmu dužnost.

Argument je drugi, pak, padao pred faktom da VJ ne može biti reformisana bez jasne strategije nacionalne bezbednosti. Potom i bez državnog plana za njen preobražaj, kojim su određeni ciljevi, troškovi, izvršioci i načini kontrole. A obe su ove predradnje u nadležnosti Savezne skupštine i Savezne vlade. Pošto one ta dokumenta nisu donele ne zna se po kom je to programu Pavković navodno reformisao Vojsku.

O trećem je razlogu bilo zaludu raspravljati, jer niko pa ni Koštunica nije izmerio koliko loše je ostanak Pavkovića uticao na moral Vojske. Odnosno, s istim se pravom može tvrditi da je posle 5. oktobra većina oficira željno očekivala promene, te da ih nije radovao ostanak Miloševićevih generala na ključnim mestima.

Predsednik Koštunica i njegova DSS sve ovo, dakako, ne bi postigli bez obilne pomoći svojih partnera i konkurenata. Na listi najzaslužnijih čelnu poziciju drže suosnivači DOS.

Sve do »afere Perišić«, ovaj deo DOS, predvođen DS i Đinđićem, je u javnosti i parlamentima ćutao o nužnosti reforme Vojske.²³ Tek ih je ova afera podstakla da organizuju hitnu izradu i usvajanje Zakona o službama bezbednosti SRJ, kojim su pre svega želeli da vojne službe stave pod kontrolu Parlamenta.²⁴ Isto tako, ni oni nisu pokušali da podstaknu srpski ili savezni parlament da u svoje kontrolno polje uvedu VJ. I to uprkos činjenicama da Vojsku jedino finansira Srbija, te da se jedino (skraćena) Srbija nalazi u stvarnom dometu Vojske. I pored opravdane zabavljenosti Vlade tegobnom, socio-ekonomskom, restrukturacijom srpskog društva, čini se da je njena uzdržanost prema reformi Vojske bila motivisana političkim računom. Stiče se utisak da je ostatak DOS odmah posle 5. oktobra stao u »čeku« i prepustio Koštunici da se zbog Vojske »uplatka«, sve se nadajući da će iz toga pre ili kasnije steći znatne političke (i izborne) koristi.

Sličnu su poziciju spram Vojske nakon 5. oktobra zauzele vlasti Crne Gore i predsednik Đukanović. Naizgled tim čudniju, jer su pre toga zapomagali kako im VJ ugrožava demokratiju, što je inače bilo samo lažno ime za osvajanje državne samostalnosti. U ravan taktičkog bi se mogla svrstati uzdržanost Đukanovića, kojom je on izgleda hteo da izbegne sukobe sa DOS i Vojskom tokom lokalnih igara oko referenduma. Stvarni razlozi ćutnje vrha Crne Gore čini se ishode iz straha da bi njegov zahtev za reformom Vojske stavio u Crnoj Gori na dnevni red demilitarizaciju i lokalne policije i službe bezbednosti. A to bi onda moglo da se završi zahtevom za reformom i demokratskom civilnom kontrolom ovih snaga, čime bi bio ugrožen monopol DPS i Đukanovića nad njima.

Nema dovoljno dokaza da je Vojska bila u vidokrugu ekspertskog (ekonomskog) dela Savezne vlade i Vlade Srbije. I to uprkos činjenici da je ona najveći potrošač saveznog budžeta, koji se isključivo formira od para ubranih u Srbiji. Eksperti su se do sad zadovoljili kresanjem dela saveznog budžeta za odbranu i vojsku. Međutim, nema podataka da li su kontrolisali način njegovog trošenja. Teško je tvrditi, ali ne treba isključiti mogućnost da je njihova uzdržanost takođe bila motivisana željom da se izbegne (prerani) sukob sa vrhovima DSS, ostatka DOS i VJ. Tim pre, što većina eksperata potiče iz kruga G17 Plus koji je, mada nevladina organizacija, najavio prerastanje u političku partiju radi učešća u izbornoj borbi za vlast.²⁵

Direktne dobiti iz DOS-ih nedorečnosti sve vreme vuku crnogorski epigoni Miloševića, skupljeni u koaliciju »Zajedno za Jugoslaviju«. Pobeda na izborima za Saveznu skupštinu u Crnoj Gori, na kojima su samo oni učestvovali, dovela ih je na važne savezne funkcije s kojih svoju vlast praktikuju samo nad Srbijom i njenim građanima.²⁶To im je povratno pomoglo da ojačaju svoju poziciju u matičnoj republici. Nadasve, imanje »kontrolnog paketa« glasova u Saveznoj skupštini dozvolilo im je da, sve trgujući pri tom, spreče, odlože i/ili razvodne početne napore DOS da raskine sa starim režimom.²⁷ Oni su potom zdušno iskoristili fragmentaciju DOS i postali neizbežan partner obema strujama – pa ko ponudi više. Zato građani SRJ i pripadnici VJ nisu do sad imali koristi od boravka aparatčika Socijalističke narodne partije (SNP) na mestu saveznog ministra za odbranu.

Dosadašnji se bilans DOS i njegovih partnera zato sveo na kratku listu, uglavnom sporednih, promena u Vojsci i oko nje:

• vojni je rok skraćen na 9 meseci, a civilno služenje na 13 meseci, i to tek pod pristiskom aktera civilnog društva;²⁸
• Internom odlukom VSO izmenjena je organizacijsko-formacijska struktura Vojske: ukinute su komande armija, Ratne mornarice, Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, a formirano je devet korpusa koji su direktno potčinjeni Generalštabu VJ;
• S proleća 2002.g. Generalštab je najavio brojčano smanjenje VJ: u prvoj fazi sa 105.000 na 80.000 pripadnika, a u drugoj na 65.000. Sva je prilika da je reč o manevru namenjenom da se dokaže reformska gotovost Generalštaba, jer je smanjenje izgleda postignuto brisanjem jedinica koje su postojale samo u ratnim i mobilizacijskim planovima, kao i ukidanjem upražnjenih formacijskih mesta. Tim više, što je izostalo objašnjenje šta se desilo sa 25.000 ljudi, koji su navodno tako naglo ostali bez posla (dužnosti);
• Ukinute su vojne akademije vidova, a osnovana je jedinstvena vojna akademija;
• Krajem 2000. i 2001. godine Savezna je skupština usvojila smanjene vojne budžete,²⁹ ali još uvek nema dokaza da su nadležni skupštinski odbori proveravali način njihovog trošenja;
• računski centar je iz Generalštaba premešten u Ministarstvo odbrane, pa ono nominalno deli i kontroliše vojni budžet;³⁰
• Generalštab je saopštio javnosti da je napravio listu viška vojnih objekata predviđenih za prodaju;³¹
• Inspekcija vojske je prepotčinjena Vrhovnom savetu odbrane i preimenovana u Inspekciju odbrane;³²
• Ukazima predsednika SRJ u periodu između 2000-2002. godine penzionisan je i unapređen veći broj generala, te je postepeno izmenjen personalni sastav visokih komandi i uprava, ali ne i vrha Generalštaba;³³
• Nakon 5. oktobra uobičajilo se da ministar odbrane bude civil,³⁴
• Čelnici ministarstva odbrane su u više navrata javno iskazali svoju privrženost demokratskoj kontroli vojske.³⁵ U tome nije zaostajao ni Generalštab, rabeći pri tom sintagmu »civilna kontrola vojske«;³⁶
• Savezna je vlada zvanično pokrenula postupak za stupanje SRJ u Program partnerstvo za mir;³⁷
• Ukazom je penzionisan general Pavković, a za vršioca dužnosti načelnik GŠ VJ je određen general Branko Krga, zamenik NGŠ,³⁸ i
• Savezna skupština je usvojila Zakon o službama bezbednosti SRJ,³⁹ kojim su Vojna služba bezbednosti, Vojna obaveštajna služa, Služba za informacije i dokumentaciju Saveznog ministarstva inostranih poslova i Služba bezbednosti istog ministarstva stavljeni pod kontrolu Savezne skupštine i Savezne vlade.⁴⁰

Prvi su korisnici trajne konfuzije nove vlasti bili general Pavković i njegovi saradnici. Nakon što su, voljom Koštunice, izbegli smenu krenuli su da konsoliduju svoje pozicije. Sve je bilo usmereno na zataškavanje činjenice da su oni 5. oktobra bili spremni da protiv građana upotrebe silu.⁴¹ Za tu svrhu Pavković je dao bezbroj izjava medijima, ne libeći se pri tom da ih politički intonira. Nema dokaza da je Koštunica tada ili kasnije Pakoviću i ostalim generalima zabranio da javno, a pogotovo politički, istupaju.

Potom je Pavković, uz podršku saradnika dabome, prešao u sledeću etapu borbe za ostanak na vlasti. Koristeći manjak jasnih uputa za redizajniranje Vojske, on je započeo da se javno udvara Predsedniku. Bila je to stara igra izveštenih generala u pogađanju šta to novi »gazda«, budući da ćuti, smera i voli.⁴² Može, dakako, samo da se nagađa kako i koliko je korišćen »brozovski arsenal« za sticanje predsednikovog poverenja. Ne čudi stoga da Predsedniku dugo nije smetao nasleđeni šef vojnog kabineta, inače njegova ključna spona sa Vojskom, te ga je zamenio tek posle 7-8 meseci. Predsednika je usput, obostranom željom valjda, stavljen pod bezbednosno-obaveštajnu zaštitu Vojske, ali i pasku, dodali bi smo mi.

Tokom 2001. godine ključni procesi na relaciji Vojska-DOS odvijali su se na dva koloseka. Nakon prijema SRJ u međunarodne organizacije prestale su biti opasne teme o saradnji sa NATO i ulasku u Program partnerstvo za mir. To je generalima dalo priliku da dokažu svoju privrženost novom kursu, te su učestvovali na mnogim konferencijama ili ih sami organizovali na te teme.⁴³ Na drugom su koloseku generali javno dokazivali svoju rešenost da promene VJ. Bučno su najavili reorganizaciju, modernizaciju i brojčano smanjenje VJ kao uvod u njenu buduću profesionalizaciju. Ta je tema preneta i u 2002. godinu, kad je usledilo ukidanje strategijskih komandi i prelaz na korpusnu organizaciju.

Ipak, pažnja javnosti i frakcija DOS bila je zaokupljena incidentima nastalim tokom hapšenja Miloševića, te otkrivanja masovnih grobnica i na kraju pobune »Crvenih beretki«. U prvom je slučaju za malo izbegnut sukob specijalaca policije i vojske. Potom su Pavković i ministar policije Srbije Mihajlović nad grobnicama javno razmenili teške optužbe. Povrh svega, tokom ulaska snaga bezbednosti SRJ u Kopnenu zonu javno su se sukobili Načelnik GŠ i Nebojša Čović, šef koordinacionog tima Srbije za Kosovo.⁴⁴ Uprkos tome, Koštunica ni u jednoj od ovih situaciji nije reagovao na javne istupe Pavkovića. U iole bi normalnoj zemlji svaki general za politički intonirane istupe bio bar suspendovan, ako ne i odstranjen iz službe.

Ovih se dana saznaje da je sve to vreme iza scene i u kabinetima, što vojnim što civilnim, vođena borba za kontrolu nad vojnom službom bezbednosti.⁴⁵ Teško je odrediti da li je zbog toga, a ako jest