Desnica i prava žena: Iskrena pesma?

Šta desnica misli kada kaže da se zalaže za prava žena?

Tekst je delom baziran na zvaničnim programima dve partije desnog bloka u Srbiji i već ovaj pregled daje značajan deo odgovora: prava žena se nalaze gotovo jedino u delu programa koji se tiče porodične i socijalne politike. Kada desnica kaže prava žene, ona prevashodno misli na prava žene kao majke, trudnice i provajderke državne borbe protiv negativnog prirodnog priraštaja.

Nekoliko je popularnih mera koje se obećavaju: od direktnih novčanih iznosa za svako novorođeno dete do smanjivanja poreza za majke sa više dece i povećanja naknade za period porodiljskog odsustva. Ishod: „Na ovaj način se najbolje brine za buduće naraštaje i potpomaže biološka reprodukcija stanovništva, populacioni razvoj i zaustavljaju nepovoljni demografski trendovi, kao što su negativan prirodni priraštaj(…)”, kako stoji u jednom od programa.

Same po sebi, mere deluju progresivno, ali je logika koja stoji iza njih izuzetno zabrinjavajuća. Dakle, ne samo da žena postaje državna službenica za natalitet, već se ovim merama ohrabruje njeno potpuno distanciranje od profesionalne karijere – desničarske partije nude joj kompenzaciju za redovan izvor prihoda kog će se odreći. Matematika upućena ženskim biračima svodi se na: „zašto da radiš osam sati, kada ti ja mogu pomoći?”, a mere olakšica sve više liče na danajske darove.

Ako se za kratko pomirimo sa ovim pristupom desnice prema ženskim pravima, možemo da zapazimo i jedan vrlo zanimljiv trend u njenom savremenom političkom delovanju: desnica je naime naučila da živi u svetu post-istine i takozvanog gaslight-ovanja. U njemu, ona je stekla odlične ubeđivačke mehanizme kojima, potpuno zaobilazeći činjenice, teži da ženama objasni ko su i ka čemu teže.

U svojim nastupima, desnica je pomirljiva, čak i sažaljiva prema ženama, a to su bitne tačke uspešnog gaslight–ovanja. Ona odiše sigurnošću, jer zna istinu o pravoj ženskoj suštini i žao joj je žene koja je u savremenom društvu izgubila sebe. Važno je osim toga i da za potrebe nastupa u rukavu uvek ima spreman set esencijalističkih premisa kojima „podilazi” publici: žena je po svojoj prirodi blage naravi, pomirljiva, empatična, brižna. Ona je stub porodice.

Zaključak ovakvog desničarkog nastupa je da borba za jednakost sa muškarcima, ženama zapravo šteti; svoje navedene kvalitete žene treba da usmere ka porodici, jer ih kapitalistički sistem bespotrebno eksploatiše. Desna politika je zato tu da ih uzme u zaštitu, te reformiše društvo tako da se surovo tržište rada prepusti muškarcima koji su jaki i sposobni da se sa njim nose.

Na kraju, ne treba zaboraviti da, za slučaj da sesija gaslight-ovanja i ne prođe željeno, uvek postoji argument koji, u Srbiji naročito, nosi veliki kapital: prava žena i feministička nastojenja su zapadna zavera protiv normalne porodice i odnosa polova. Dakle, ako publika baš uopšte ne reaguje na komplimente o blagoj naravi, desna politika uvek može da izvuče najjaču kartu, a to je strah: strah od „zapadnjačke” propagande koja želi da nas uništi narušavanjem naše tradicije.

Autorski tekst Dragane Radusilović, stažistkinje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku