Epidemija korone, autokratije i kineskog čeličnog prijateljstva

Tekst predstavlja pogled iz Srbije na odgovor vlasti na Covid 19 pandemiju, a pokriva period od prvih mesec dana borbe protiv virusa, zaključno sa krajem marta.

Prvi slučaj zaraženog koronavirusom u Srbiji je zvanično zabeležen 6. marta, dva dana nakon što su bili raspisani izbori i dan nakon što je vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) skupila potpise te ih predala Republičkoj izbornoj komisiji. Na dan kada je obznanjen prvi slučaj zaraženog koronavirusom, predsednik Srbije i lider SNS-a Aleksandar Vučić se hvalio da je 90 hiljada ljudi dalo potpise SNS-u.

Vlasti u Srbiji ne samo da nisu isprva ozbiljno shvatile mogućnost širenja epidemije koronavirusom u zemlji, već su tu opasnost i javno ismevale.

Tako je na konferenciji za medije u Predsedništvu Srbije održanoj 26. februara, pulmolog Branimir Nestorović kazao „ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji na Fejsbuku postoji“. Tom prilikom je posavetovao ženama da idu u kupovinu u Milano, jer one manje obolevaju od muškaraca zbog estrogena. Isto tako, kazao je da je na sastanku u Predsedništvu izričito bio protiv nabavki dodatnih maski i testova, te da ne može da razume da se digla tolika galama i da se zatvaraju granice zbog ovog virusa.

Međutim, kako se epidemija širila Evropom, a države krenule da uvode restriktivnije mere za suzbijanje širenja virusa, tako su i građani Srbije na privremenom radu u inostranstvu počeli da se vraćaju polako u Srbiju. Prve procene su govorile o mogućih 30.000 povratnika, što je silno uplašilo vlasti u Srbiji, jer većina građana dolazi iz zemalja koje su već bile pogođene virusom. Međutim, 20. marta zvanično je registrovano preko 70.000 povratnika. Na osnovu proračuna toka i dinamike širenja virusa, procenjeno je da bi najveći udar koronavirusa u Srbiji bio sredinom aprila, baš pred nedavno raspisane izbore.

Najsmešniji virus na svetu uveo vanredno stanje

Bilo je očigledno, dakle, da vlasti u Srbiji ne mogu iz mnogobrojnih razloga da ignorišu epidemiju koronavirusa te da moraju da preduzmu ozbiljnije mere. Međutim, na (delimično) iznenađenje stručne javnosti, 15. marta proglašeno je vanredno stanje, a ne vanredna situacija. Naime, pravni poredak Srbije predviđa uvođenje vanredne situacije kada su rizici I opasnosti takvog obima i intenziteta da njihove posledice nije moguće otkloniti redovnim delovanjem nadležnih službi, već su nužne posebne mere, dodatna sredstva i pojačan režim rada. Zakonom su među te rizike izričito navedene, između ostalog, pandemije i epidemije zaraznih bolesti. S druge strane, Ustav Srbije propisuje da se vanredno stanje može proglasiti onda „kad javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“. Zbog toga je deo stručne javnosti smatrao da je proglašenje vanredne situacije bilo mnogo primerenije u ovim okolnostima.

Ovde je veoma sporan, takođe, sam način na koji je proglašeno vanredno stanje. Naime, odluku o proglašenju vanrednog stanja zajednički su doneli predsednici Republike, Skupštine i Vlade jer, kako je to predsednik Republike objasnio, Narodna skupština nije mogla da se sastane. Iako ova mogućnost u Ustavu postoji, sporno je to što Skupština „nije mogla da se sastane“ jer je prethodno 12. marta Vlada donela odluku o zabrani okupljanja više od 100 ljudi u zatvorenom prostoru, a ne zato što parlament faktički nije mogao da se sastane. Tako je zapravo Vlada podzakonskim aktom suspendovala Skupštinu Srbije. Važno je napomenuti da se Skupština Srbije sastajala i u mnogo težim okolnostima – neposrednoj ratnoj opasnosti, ali i u ratu, kao i u vreme epidemije tifusa.

Kako su mediji izvestili, dan pre ove odluke minister odbrane Aleksandar Vulin je uputio pismo u kome je predsedniku Srbije predložio uvođenje vanrednog stanja što je Vučić pojasnio rečima: „Vanredno stanje se uvodi ukoliko ministar odbrane pošalje vrhovnom komandantu, predsedniku države, pismo da je ugrožena bezbednost države.“ Ustav Srbije, međutim, ne poznaje kategoriju vrhovnog komandanta, te uzevši sve prethodno u obzir čini se da se ovde radi o vanrednom jačanju uloge predsednika u vanrednim prilikama.

Proglašenje vanrednog stanja, a ne vanredne situacije vlastima u Srbiji dalo je mnogo veći manevarski prostor, da ne kažemo „odrešene ruke“ za postupanje. Ono je omogućilo da se ograniče određena ljudska prava, među kojima je i izborno pravo, pa je tako RIK donela Rešenje o prekidu svih izbornih radnji u sprovođenju izbora koji su raspisani za 26. april. Pored toga, prvi put nakon Drugog svetskog rata vlasti su uvele i tzv. policijski čas odnosno meru ograničenja i zabranu kretanja građana. Zabrana kretanja građana se primenjuje na starije od 65 godina u gradovima odnosno za starije od 70 u ruralnim sredinama. Njima je dozvoljena sloboda kretanja jedino nedeljom od 3 do 8 časova ujutru, kako bi mogli da odu u nabavku potrepština. Vremenski period u kojem je ograničeno kretanje ostalim građanima je menjano, a trenutno je od 17 do 5 časova, odnosno od 15 do 5 za dane vikenda. Prethodno rečeno je propisano Naredbom koju je izdao ministar unutrašnjih poslova iako Ustav Srbije nalaže da ove mere u uslovima kada Skupština ne može da se sastane zajednički propisuju Vlada i predsednik Srbije, i to uredbom. Mere propisane u vanrednom stanju nadzire vojska i policija, a u prvo vreme poštovanje policijskog časa su nadzirali i helikopteri.

Iako je predsednik Srbije priznao da „imamo najteže mere u Evropi“, zabrinjava to što je on u nekoliko navrata najavio potpunu zabranu kretanja na dve nedelje, ali i to što je jedan od najglasnijih protagonista vladajućeg SNS-a Nebojša Krstić zagovarao uvođenje mere isključenja društvenih mreža. Vanredno stanje, inače, dozvoljava da se suspenduje sloboda govora. Da ovo nije samo teorijska mogućnost, ukazuje i činjenica da je Vlada Srbije 28. marta usvojila zaključak kojim se obaveštavanje javnosti o pandemiji centralizuje, te ukoliko “neovlašćeno lice” objavi informaciju o koronavirusu može biti kažnjeno. Ova odluka Vlade nije objavljena na internet stranici Vlade, niti je do danas bilo ko zvanično saopštio da je usvojena, te ona zapravo ima svojstvo tajnog dokumenta.

Hapšenja, pritvori i onlajn „preki sudovi“

Jedna od mera koje su vlasti Srbije propisale u borbi protiv epidemije je i obaveza samoizolacije od 14 dana koja je nedavno produžena na četiri nedelje za građane koji dolaze iz područja ugroženih ovim virusom. Njima se na granici izdaje usmeno ili pismeno rešenje o obaveznoj samoizolaciji, a nepoštovanjem samoizolacije čini se krivično delo nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije, za šta je zaprećena novčana kazna ili zatvor do tri godine.

Vlasti nastoje da ovo sprovode na rigorozan način, te je prema navodima MUP-a do 28. marta protiv 667 osoba podneta krivična prijava, a 117 ljudi je pritvoreno po ovoj osnovi. Ovde se javlja nekoliko problema. Najpre, kako vlasti u Srbiji nadziru poštovanje samoizolacije. Izvesno je da policijske patrole obilaze osobe koje su u samoizolaciji, ali isto tako smo čuli predsednika Srbije: „Pratimo telefonske brojeve, pre svega italijanske. Dakle, ne prisluškujemo, već pratimo da li se kreću ljudi sa italijanskim brojevima u romingu – i kreću se… Nemojte da mislite da ćete nas prevariti ostavljanjem telefona na jednom mestu, jer smo pronašli još jedan način da pratimo ko i kako krši pravila koje je država propisala.“ Zakon nalaže da pristup zadržanim podacima nije dopušten bez pristanka korisnika, osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda.

Dalje, policija pritvara građane koji nisu ni znali da treba da budu u samoizolaciji jer im niko nije saopštio usmeno ili pismeno da im je izrečena ta mera. Među pritvorenima se našla i Jovana Popović iz Kikinde koja je inače početkom godine objavila pesmu „Bagra“ u kojoj kritikuje aktuelnu vlast, a ovu numeru izvela je i na skupu opozicije kada je proglašen bojkot aprilskih izbora. U sličnoj situaciji se našla I Ivana Berić iz Sombora.

Veoma je problematično I to što su sudovi otpočeli da izriču veoma oštre kazne zatvora za nepoštovanje mera samoizolacije i to u brzim postupcima vođenim preko Skype-a. Tako je osuđen stanovnik Dimitrovgrada, malog mesta iz Srbije, i to na maksimalnu kaznu zatvora od tri godine. Gotovo istovremeno, još dvojica stanovnika Požarevca su u sličnom postupku osuđena na dve i dve i po godine zatvora. Advokati su ukazali da su osuđenima prekršena brojna krivično-procesna prava, ali i da je veoma nelogično da oni budu osuđeni na (gotovo) maksimalnu kaznu zatvora. Uz to, suđenja su bila ekstremno kratka što odstupa od sudske prakse u Srbiji, te zbog toga advokati I pravnici smatraju da su ovo prvi koraci ka uvođenju „onlajn prekih sudova“.

Postoje i drugi primeri zloupotrebe vanrednog stanja od strane vlasti, a koji se ne odnose na mere samoizolacije. Tako je, na primer, ekipa KTV televizije iz Zrenjanina uhapšena po prijavi gradskih vlasti da se nisu dezinfikovali po ulasku u zgradu Opštine. Tom prilikom, ekipa KTV-a je pokušala da izvesti o tome kako je moguće da gradske vlasti raspišu javno nadmetanje za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta u uslovima kada je javno okupljanje zabranjeno. Na sačuvanim snimcima se vidi da je ekipa KTV-a imala zaštitnu opremu (masku I rukavice), za razliku od zaposlenih u opštini. Važan problem ovde je i to što vlasti na dnevnom nivou donose veliki broj podzakonskih akata, od kojih neki, kao što smo videli, nisu ni objavljeni, što je u ovakvim uslovima i pravnicima teško da isprate, a kamoli građanima pa je zapravo teško znati „šta je sve dozvoljeno, odnosno zabranjeno“.

Samo Si (Điping) Srbiju Spasava

Osim što je obznanio uvođenje vanrednog stanja, predsednik Vučić je na konferenciji za medije 15. marta znatno pooštrio retoriku prema EU jer je Unija bila najavila restrikcije medicinske opreme iz njenih članica. Predsednik Srbije je tada rekao da „ne postoji velika međunarodna, niti evropska solidarnost“, nazvavši je i „bajkom na papiru“, te je ukazao da Kina jedino može da pomogne Srbiji i da se u nju kao državu polažu najveće nade. Problem sa EU je taj što pomoć koju nudi Srbiji, ona ne može da isporuči. S druge strane, „nema materijala I mašine koje Kina nije odobrila, sve što smo tražili.”

Prva pomoć iz Kine u vidu medicinske opreme I stručnjaka je stigla već 21. marta, a tom prilikom se Vučić posebno zahvalio predsedniku Si Đipingu I Komunističkoj partiji Kine što pomažu maloj Srbiji i naglasio da sve što su poslali je besplatno. Zbog toga, „Srbija to ne sme da zaboravi. Kina je naš prijatelj za vjek i vjekova, za ko zna koliko stotina I hiljada godina… Ja to iskreno i slobodno govorim. Ne interesuje me ko će šta u svetu reći.” Vučić je tada, takođe, najavio da će Srbija slušati i raditi sve što kineski stručnjaci kažu, što se ubrzo i desilo te je usvojen tzv. „Kineski model u borbi protiv koronavirusa“. Prema rečima predsednika Srbije, čak se I za dodatno pooštravanje mera i uvođenje potpune restrikcije kretanja građana čeka stav kineskih eksperata. U znak zahvalnosti, širom Beograda su postavljene zastave Kine i Si Đipinga uz reči „Hvala, brate SI“.

Prethodno rečeno je navelo mnoge domaće i strane stručnjake da govore o konačnom spoljnopolitičkom zaokretu Srbije ka Kini. Međutim, još uvek je rano pouzdano izvesti ovakav zaključak jer u ovom momentu postoji vakuum moći zapadnih država jer su i one same preokupirane obuzdavanjem širenja virusa u vlastitim zemljama. Još je neizvesno kako će izgledati njihov „povratak“ i viđenje (većeg) kineskog prisustva u Srbiji. U ovom momentu, interesi Srbije, odnosno vladajuće partije i Kine su se poklopili. Kini odgovara da umanji štetu po svoju reputaciju nastalu zato što je skrivala dinamiku I obim širenja koronavirusa u svojoj zemlji, što je za posledicu imalo i prelivanje epidemije na ceo svet i nemogućnost drugih zemalja da blagovremeno reaguju, te zato ona nastoji da popravi svoj imidž pomažući drugima. Na taj način ona nastoji da prikaže sebe kao deo rešenja, a ne problema, i to u vreme kada se zapadne države (jedva) bore sa epidemijom. Vlastima u Srbiji odgovara da joj država sa iskustvom u suzbijanju epidemije pomogne da se izbori sa ovim problemom na koji su vlasti na početku šaljivo i zakašnjelo reagovale.

Drugim rečima, Kina može da pomogne Vučiću da iz ove situacije izađe kao vladar koji je pobedio koronavirus i spasao stanovništvo i to „čvrstom rukom“ i čeličnom disciplinom nadgledanom sa vojskom I policijom. Poruka građanima je jasna, da je samo sa čvrstom rukom moguće uspešno voditi zemlju, kao, između ostalog, i u Kini. Ovo je veoma važno jer nakon okončanja epidemije Srbiji predstoje izbori, a ekonomija i privreda će sigurno pretrpeti veliku štetu te vlastima treba neki uspeh sa kojim bi ušli u kampanju. Vučić je najavio da će Kina i ekonomski da pomogne oporavak Srbije, a da li će se to zaista i desiti ostaje tek da se vidi. „Kineskim manevrom“

Vučić je čini se uspeo da uplaši i EU sa jačim kineskim prodorom u Srbiju, ali i na Zapadni Balkan te da od Unije „iznudi“ brzu prenamenu neutrošenih sredstava iz IPA fondova namenjenih Srbiji u iznosu od 93 miliona evra koja se sada mogu trošiti za borbu protiv epidemije. Valja se ovde podsetiti da su neke od prethodnih vlasti u Srbiji bile manje ili više dobre u taktičkom manevrisanju kojim su kupovale vreme za sebe, ali su bile loše u strateškim procenama i pozicioniranju države.

Urušena privreda urušava vladavinu Vučića?

Najnovije procene ekonomista ukazuju da ukoliko vanredno stanje potraje tri meseca odnosno do juna, BDP Srbije može pasti čak za 4,5 odsto, a šteta po privredu može dostići 900 miliona evra. Ukoliko kriza pak potraje do kraja godine, ekonomija Srbije će pretrpeti duplo veću štetu. Da je šteta po privredu već velika ukazuju i podaci da je za tri dana hiljadu paušalaca zamrzlo radnje, a izvoz i uvoz Srbije je gotovo prepolovljen. Mediji izveštavaju da privatne firme već otpuštaju radnike. Zato pojedini ekonomisti zaključuju da će socijalni i ekonomski udar posle koronavirusa biti duži i teži od same epidemije. Vlasti u Srbiji su svesne toga te su zato i formirale tzv. “Ekonomski” krizni štab na čijem čelu se nalazi predsednik Srbije. Štab je propisao i prvi paket mera u iznosu od oko 5 milijardi evra, a ta sredstva će biti pokrivena iz budžeta i zaduživanjem, ali se ne zna u kojoj proporciji. Jedna od usvojenih ekonomskih mera je ta da će država pokloniti po 100 evra svakom punoletnom građaninu Srbije, što je ukupno preko 5 miliona evra. Ovde je potpuno nejasna ekonomska logika ove mere te se jedino može razumeti kao populistički potez pred izbore koji će biti održani nakon epidemije.

Izvesno je da su pomenute mere namenjene privrednicima nužne, ali ne i dovoljne te da je za sanaciju štete u privredi potreban mnogo širi spektar mera kao i da će oporavak ekonomije biti dugotrajan. Isto tako, tempo i ishod tih mera će uveliko zavisiti i od stanja u drugim državama, posebno onim sa kojima Srbija ima razvijene ekonomske odnose poput, na primer, Nemačke i Italije. Ekonomisti najavljuju da će te države pogoditi recesija nakon epidemije.

Iskustva prethodnih velikih ekonomskih kriza ukazuju da su države sa manje znanja i resursa plaćale najveću cenu. Mnogi zato smatraju da posledice koronavirusa u Srbiji mogu ozbiljno ugroziti vladavinu Aleksandra Vučića ako ne neposredno nakon okončanja epidemije ono kasnije. Neizvesno je sada da li i na koji način Kina može i želi da pomogne Vučiću u oporavku ekonomije Srbije, te ukoliko I pomogne koliko će građane sve to na kraju koštati kako ekonomski tako i politički.

Originalni tekst možete pročitati ovde.