Hibridno ratovanje – Stvarna pretnja Srbiji ili zloupotreba pojma?

Do tada nepoznat pojam srpskoj javnosti, hibridno ratovanje u našoj zemlji dospelo je u žižu interesovanja u decembru 2019. godine. Tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin u jutarnjem programu RTV Pink naveo je aktuelnu „Aferu Krušik“ kao primer hibridnog ratovanja. Tom prilikom, on je naglasio da se pod tim pojmom podrazumevaju hakerski napadi, komentari na društvenim mrežama i plasiranje dezinformacija koje treba da prikažu zemlju kao lošu i unesu nemir.

Šta je u stvari hibridno ratovanje? Hibridni rat predstavlja vrstu vojne strategije u kojoj se konvencionalna sredstva ratovanja kombinuju sa raznim nekonvencionalnim sredstvima poput delovanja paravojnih formacija, sprovođenja ekonomskih mera kao što su sankcije, zatim širenja propagande, lažnih vesti, uticanja na moral sukobljenih strana i, u poslednje vreme najznačajnije, izvođenja sajber operacija prema drugoj strani.

Da bismo bolje razumeli složenost hibridnog ratovanja u praksi, najbolje je da prođemo kroz jedan od skorašnjih i najčistijih primera – sukob u Ukrajini iz 2014. godine. Ovaj sukob najpre karakteriše intezivno korišćenje sajber prostora radi pozivanja stanovništva na proteste širom države, od čuvenog Euromajdana u Kijevu, do kontra-protesta na istoku zemlje. Da bi se podstakli protesti na obe strane, oborio ili sačuvao režim ili potpuno uticalo na ukrajinsko javno mnjenje, društvenim mrežama je masovno i ciljano deljen propagandni materijal. To je takođe imalo za cilj da utiče i na moral obe strane u iznenadnom sukobu.

Sukob nije ostao u sajber prostoru i prelio su se na fizički teren. Pored zvaničnih vojski u sukobu su učestvovali i profesionalni vojnici koji nisu bili pod zvaničnom komandom ni jedne države, niti su na svojim uniformama imali bilo kakva obeležja – takozvani „mali zeleni ljudi“. Međutim njihovo dejstvovanje je bilo vrlo precizno i efikasno, najpre na Krimu gde su odigrali ključnu ulogu u ruskom zauzimanju ovog poluostrva, a potom i u oblastima Lugansk i Donjeck. Takođe su korišćene su i ekonomske sankcije kao još jedna od komponenti hibridnog rata.

Na primeru ovog sukoba možemo videti sve tri osnovne komponentne hibridnog ratovanja: aktere koji učestvuju u sukobu, polje odnosno prostor u kom se sukob odvija, kao i tehnike koje akteri koriste u konkretnom polju i datom trenutku kako bi ostvarili svoj cilj. Glavni akteri na koje se prvo obraća pažnja jesu regularne vojne snage. Ipak, jedno od značajnih odstupanja i bitna odlika hibridnog rata u odnosu na klasičan rat odnosi se na upotrebu nekonvencionalnih snaga, paramilitarnih formacija, privatne vojske koje čine dobro uvežbani profesionalci koji dejstvuju bez obeležja, a njihov status je veoma često i prema međunarodnom pravu nejasan.

U skladu sa akterima, promenio se i prostor. Osim vođenja „bitki“ u fizičkom polju i prostoru, savremeno hibridno ratovanje odvija se sve više u medijskom i sajber prostoru.

Postoji više vrsta medijskih manipulacija koje su različite po načinu plasiranja i efektima, koji se protežu od „klikbejta“ (naslov obećava sadržaj kojeg u tekstu nema), preko dezinformacija, manipulacije činjenicama, pristrasnog izveštavanja, neproverenih objava, teorija zavere do „lažnih vesti“ kada mediji samostalno kreiraju informaciju koja je u potpunosti lažna i predstavljaju je kao činjenicu. U oblasti sajber prostora takođe sve su učestaliji i planski hakerski napadi kao tehnika kojom se dolazi do poverljivih informacija ili iznude novca napadnute države i njenih institucija.

Najzad, u poslednje vreme sve je značajnija pojava robotizovanih borbenih sistema, različitih formi informacionog delovanja i sajber napada, koja je stvorila mogućnost upravljanja borbenim dejstvima i delovanje sa daljine. Primer za upotrebu ove tehnike je korišćenje bespilotne letelice, prilikom izvođenja atentata na iranskog general-majora Kasima Sulejmanija 3. januara 2020. godine na aerodromu u Bagdadu, kao i njihova važna uloga u nedavnom sukobu između Azerbejdžana i Jermenije oko Nagorno-Karabaha.

Dakle, kao što smo videli, neosporno je da hibridno ratovanje u sebi sadrži elemente klasičnog ratovanja kakvog ga poznajemo od davnina, ali isto tako sadrži i savremene, veoma složene elemente sajber ratovanja, i upravo to jeste glavni razlog zašto se hibridno ratovanje smatra novom i sve učestalijom pojavom. Elemente hibridnog ratovanja veoma je teško sagledati odvojeno, ali kada se oni spoje, kada se pretvore u „hibrid“ koji deluje zajednički, postaju najdominantnija strategija u cilju ostvarenja svih vojno-političko-ekonomskih interesa.

Kada se ovako postavi koncept hibridnog ratovanja, ostaje otvoreno pitanje, da li je „Afera Krušik“ zaista deo hibridnog rata protiv Srbije ili samo pokušaj ministra Vulina da upotrebom ovog novog “fensi” termina da sebi na važnosti i očuva ugled i rejting Vlade? Deluje kao da je ministar Vulin ipak naučio neke elemente ovog pojma, ali da je vešto koristio samo one delove koji njemu odgovaraju, što je pogrešno. I on nije sam u tome, dobar primer je i izjava Predsednika Aleksandra Vučića nakon uličnih protesta u julu 2020, kada je optužio demonstrante da „vode hibridni rat besmislicama“. Dakle, svaka kritika vlasti proglašava se hibridnim ratovanjem i na taj način koristi radi obračuna sa političkim neistomišljenicima i rivalima. Kao posledica toga, do sada je i javnost imala iskrivljenu sliku o pojmu hibridnog ratovanja, a kao što je već ranije naglašeno njegovi elementi ne smeju se posmatrati odvojeno i izvučeno iz konteksta, već isključivo zajedno čine smislenu celinu.