Odsustvo tranzicione pravde i rast desničarskog ekstremizma u Srbiji

Sa jedne strane, postoji tendencija da se stalno traga za istinom kao neophodnim elementom procesa pomirenja i suočavanja, najčešće putem osnivanja komisija za utvrđivanje istine (poput Komisije za istinu i pomirenje u Južnoafričkoj republici). Sa druge strane, podstiče se pominjanje samo onih pozitivnih aspekata prošlosti, odnosno nepominjanje negativnih, potiskuju se, zanemaruju i poriču zločini iz prošlosti, kao što je slučaj sa državama bivše Jugoslavije.

Tranziciona pravda podrazumeva čitav niz postupaka i mehanizama koji se koriste kako bi se društvo suočilo sa počinjenim zločinima i sistematskim kršenjima ljudskih prava. Ona uključuje suđenja pred domaćim i/ili međunarodnim sudovima, političku lustraciju za pojedince za koje se utvrdi da su bili uključeni u zločine, programe reparacija i davanje obeštećenja žrtvama, izgradnju spomenika, sprovođenje institucionalnih reformi (u vojsci, policiji, sudstvu i dr.).

Tranziciona pravda nudi način da se rekonstituiše kolektiv, potencijalno preko rasnih, etničkih i verskih linija. Ovim putem bi se utvrdila odgovornost, ostvarila pravda i postiglo pomirenje. Ukoliko njena primena izostane, u društvu se stvara osećaj dubokog nezadovoljstva i frustracije, a građani koji su pretrpeli zlostavljanje, gubitak voljenih ili druge oblike nepravde često se osećaju marginalizovano.

U slučaju Srbije, možemo primetiti da je primena ključnih aspekata tranzicione pravde bila nedovoljna ili u mnogim slučajevima nepostojeća, s obzirom na to da su gotovo tri decenije kasnije, pitanja iz prošlosti i dalje predmet političkih rasprava i polemika.

Na zahtev međunarodne zajednice osnovan je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) koji je bio zadužen za suđenja za ratne zločine. MKSJ ujedno predstavlja i jedan od retkih mehanizama uspostavljanja tranzicione pravde. Međutim, samo prihvatanje rada i odluka MKSJ od strane političke vlasti i javnosti u Srbiji, u velikoj meri je diskutabilno i predmet kontroverzi.

Pored MKSJ, od devedesetih je u Srbiji osnovano nekoliko institucija, od kojih je očekivan doprinos procesima tranzicione pravde, kao što su Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) i Služba za otkrivanje ratnih zločina (SORZ). Neefikasnost i neadekvatna posvećenost ovih institucija u uspostavljanju tranzicione pravde potvrđuje se sve manjim brojem optužnica iz godine u godinu, konstantnim zanemarivanjem komandne odgovornosti pojedinih političkih aktera, selektivnim i pristrasnim komemoracijama događaja, nerešavanjem problema velikog broja izbeglih i raseljenih lica. Institucionalne reforme u bezbednosnim institucijama nisu sprovedene, te su i dalje prisutni pojedinci koji su bili umešani u kršenja ljudskih prava tokom oružanih sukoba. (Ne)prisutnost tranzicione pravde u obrazovnom sistemu predstavlja još jedan od problema, pa samim tim mladi u najvećoj meri nekritički stiču saznanje o određenim zločinima iz prošlosti putem pristrasnih medijskih izvora, internet platformi I društvenih mreža koji su preplavljeni dezinformacijama.

Nemogućnost sistema i institucija da uspostave tranzicionu pravdu izazvalo je negativnu reakciju društvu, u kom se svaki pojedinac vodi svojom „istinom”, a takva atmosfera je plodno tlo za rast desnog ekstremizma. Tokom poslednjih nekoliko decenija na srpskoj javnoj sceni, aktivnu ulogu u korišćenju politike „mi protiv njih” ima ekstremna desnica, koja je ujedno i jedna od glavnih uzroka duboke društvene polarizacije. Ekstremna desnica u Srbiji, sa jedne strane, obećava saznanje o „istini” mi protiv njih kroz tumačenje i pojednostavljenjenje složenosti političkog života, dok sa druge strane, ima za cilj podsticanje emocija, buđenje kolektivnih sećanja i pojačavanje netrpeljivosti i isključivosti.

Usled neuspešne tranzicione pravde, ekstremna desnica uspeva u svojoj nameri stvaranja osećaja neprijateljstva prema određenim grupama ili pojedincima, najčešće Bošnjacima, Hrvatima ili Albancima sa Kosova, percipirajući ih kao „drugačije” ili „neprijatelje”. Noviji fenomen, prouzrokovan delovanjem desničarskog ekstremizma i duboko prisutan, jeste da pripadnost pojedinca naciji ili veri više nije ujedinjujući faktor. Pojedinac, nezavisno od toga da li je srpske nacionalnosti ili pravoslavne vere, već  u zavisnosti od toga kakav stav ima prema „neprijateljskim” grupama biće ili prihvaćen ili etiketiran kao državni neprijatelj, izdajnik, drugosrbijanac, strani plaćenik, itd…

Neki od primera ekstremno desničarskih pokreta su „Srpska desnica”, „Zavetnici”, „Levijatan”, „Naši”, „Srbska čast”… Svim navedenim pokretima zajedničko je jačanje nacionalističkog narativa i promovisanje srpskog identiteta kao nadmoćnog ili ugroženog od strane drugih grupa. Desničarski ekstremizam ugrožava već neuspešan proces postizanja tranzicione pravde kroz narušavanje interakcije i napora društva da izgrade zajedničko razumevanje prošlosti i pronađu kompromis sa različitim društvenim grupama. Tolerisanje i blago kažnjavanje njihovog, često nasilnog, delovanja od strane vlasti validira njihov uspon.

Obaveza vlade je da istraže i utvrde činjenice, iznesu istinu putem zvaničnog priznanja i objavljivanja svih događaja kako bi društvo bolje razumela svoju prošlost, ali i temeljno se uobličila za budućnost. Samim tim, od izuzetne važnosti jeste činjenica da će kvalitet i uspešnost tranzicione pravde, pored konteksta i okolnosti, uvek zavisiti od efikasnosti i odlučnosti te vlade i ostalih političkih aktera. Za postizanje stvarnog napretka u rešavanju problema i postizanju pravde, neophodno je da postoji iskrena politička volja. Međutim, sve dok trenutna vlast bude nastavljala sa ignorisanjem opasnosti i rizika koje donosi rast desničarskog ekstremizma, društvo će ostati duboko podeljeno.

Autorski tekst Maše Mihajilović, stažistkinje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku