Posleratno sećanje i omladina u Srbiji: Kako se sećamo onoga što nikada nismo doživeli

Aleida Asman objašnjava da nema potrebe ljude uveravati u postojanje individualnog sećanja, ali ono što bismo mogli da nazovemo “kolektivnim” sećanjem zapravo predstavlja nametnutu konotaciju nečega što se dogodilo i njegovog značaja, često sa sve slikama kojima se ta sećanja utvrđuju u našim glavama. Ona tvrdi da to proizilazi iz naše unutrašnje potrebe da prilagodimo svoj identitet i pripadamo zajednici, odnosno da budemo deo nečega što se naziva „mi“. Tako prihvatamo istoriju grupe i njene poglede na protekle događaje, čak i onda kada do njih nije došlo za našeg života.  

Stoga se treba zapitati u kojoj meri „sećanje“ na nešto što nikada nismo iskusili oblikuje način na koji razmišljamo, usvajamo prikazane stereotipe, šta cenimo, pa čak i kakvi su naši politički afiniteti. Koga smatramo članovima grupe koju nazivamo „mi“, a ko su oni koje smatramo „onima“? Ko je taj koji ima moć da oblikuje kolektivno pamćenje? 

 

Menjanje istorijskih narativa 

Od pada Slobodana Miloševića pa sve do 2012. godine, nije bilo mnogo političkih aktera koji su bili voljni da zauzmu zvaničan stav o događajima iz devedestih, jer se to smatralo lošim političkim potezom. Postojala je potreba da se nacionalni istorijski narativ redefiniše, ali je srpsko rukovodstvo odlučilo da se usredsredi više na Drugi svetski rat nego da kreira zvaničnu politiku sećanja na oružane sukobe iz devedesetih, uz izgovor da se zapravo bave oporavkom od vremena socijalizma. To je značilo da niko ne želi da bude onaj koji će da prizna greške koje je Srbije napravila tokom rata, kao ni činjenicu da je među stradalima bilo i onih koji nisu bili Srbi. Smatralo se da bi takav potez bio nepopularan, a politički akteri nisu želeli vlast na klimavim osnovama.  

Srpska napredna stranka je od 2012. godine koristila ambivalentan stav prethodnog rukovodstva; postala je dobro upućena u to kako se stvara i oblikuje kolektivno sećanje, tako da je istovremeno isticano i herojstvo Srbije i njen status žrtve. Međunarodna zajednica je bila izložena kritikama jer Srbiji nije dozvolila da slavi svoje ratne „heroje“. 

Tako je stvorena jasna podela na to ko smo „mi“, a ko „oni“ (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Hrvatska, kosovski Albanci i dr.), dok se Srpska napredna stranka prikazivala kao branilac „srpstva“, dajući pritom sebi slobodu da sama odlučuje o tome šta taj izraz znači. 

 

Šta mladi vide 

Stiče se utisak da su se razlozi za političke, nacionalne i etničke tenzije koji su postojali devedesetih godina u protekloj deceniji povećali. Murali i znaci sećanja na osuđene ratne zločince pojavljuju se širom Beograda, čak i na transparentima navijača tokom fudbalskih utakmica. 

Transparent na kojem je Ratko Mladić predstavljen kao srpski heroj, prvi put je razvio ruski sportski klub na utakmici 2017. godine. Zatim su isto uradili i navijači srpskog fudbalskog kluba Partizan, na utakmici protiv Švajcaraca u Beogradu, s tim što je transparent tada sadržao reči zahvalnosti upućene Mladićevoj majci, što ga je rodila. Crvena zvezda je svoj entuzijazam pokazala sličnim gestom na utakmici protiv beloruskog tima BATE. Njihova poruka bila je da će se časni Srbi sećati Mladića, pa makar morao da odrobija hiljadu doživotnih kazni. Stiče se utisak da sadašnje i buduće generacije fudbalskih navijača usvajaju ova nacionalistička osećanja kao da se njima pokazuje lojalnost ne samo klubu, već i samoj naciji. 

Odnos navijača Zvezde i Partizana prema Ratku Mladiću je – čudo nad čudima – jedino oko čega ova dva najveća fudbalska rivala uspevaju da se slože. 

Ove godine su u brojnim naseljima glavnog grada Srbije osvanuli i zidni grafiti koji govore o povratku srpske vojske na Kosovo. Za mlađe generacije nije neuobičajeno ni da nose majice sa slikama istih tih generala, ili pak sa oznakama čiji je smisao da podsete na sukobe iz devedesetih. 

Uopšteno gledano, kada govorimo o tome kako mlađe generacije doživljavaju devedesete, stavovi su podeljeni. To nije tema kojom se tradicionalno bavi formalno obrazovanje, tako da većinu informacija dobijamo od članova porodice ili iz medija. Veliki broj mladih je ravnodušan, neki žele da krenu dalje i da se sa svima pomire, ali mnogi su i pogođeni narativima i sećanjima koje su na njih prenele njihove porodice, mediji, kao i porukama koje viđaju na zidovima i ulicama svojih gradova. Upliv države možemo da primetimo čak i u kinematografiji. „Balkanska međa“, film koji se bavi srpsko-albanskim sukobom na Kosovu, izazvao je veliku pažnju među mladima, kao i „Dara iz Jasenovca“, film koji za temu ima koncentracioni logor i srpske žrtve iz vremena Drugog svetskog rata u Hrvatskoj. Međutim, država nije dozvolila da se u bioskopima prikažu filmovi kao što je npr. „Quo Vadis Aida“, koji priča priču o Srebrenici, jer se ona ne poklapa ni sa zvaničnom politikom sećanja, ni sa glavnim istorijskim narativom države. 

Dakle, zašto je sve ovo problem? Ne bi bilo problema da ovakvi stavovi proizilaze iz objektivnog sagledavanja grešaka i odgovornosti svih aktera iz devedesetih. Međutim, ono što vidimo je kontinuirano nastojanje Srpske napredne stranke da se biračima obraća populistički, čime obezbeđuje politički legitimitet stvaranjem „spoljne pretnje“ i unošenjem straha i mržnje među građane Srbije kako bi je ovi smatrali zaštitnikom nacije. Mi se ne “sećamo”, mi “pamtimo” ono što vidimo i ono što nam se priča.  

Svi ovi scenariji imaju destabilizujuće posledice po region. Ne podstiču pomirenje, tako da, iako je od pada Miloševića prošlo već dvadeset tri godine, još uvek ne uspevamo da se odvojimo od prošlosti i fokusiramo na put koji je pred nama. 

 

Blog Aleksandre Veljović, stažistkinje u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku