Sržne odlike bezbednosne zamisli Srbije

Da li Strategija nacionalne bezbednosti ima sve potrebne osobine da bi opravdala status najvažnijeg strateškog dokumenta koji definiše bezbednosne politike i usmerenja jedne države? Šta to prosečnom domaćem čitaocu Strategije govori zašto je i kako sve to ugrožena njegova bezbednost? Ko sve to, na koji način, čime i po kojoj ceni štiti bezbednost građana i države? Ovo su neka od pitanja na koja odgovore nudi profesor Hadžić u analizi Strategije nacionalne bezbednosti.

Preko godinu dana nakon njenog usvajanja, kroz ovu analizu profesor Hadžić preispituje ulogu ovako sročene Strategije. Kako navodi, Strategija centralne moćnike Srbije ne obavezuje previše niti je oni, uprkos Ustavu i zakonu, moraju striktno poštovati i primenjivati. Dodatno, poslanici Narodne skupštine, ne samo u sadašnjem sazivu, uredno izbegavaju da koriste svoje nadležnosti i ovlašćenja kako bi državne čelnike primorali da bezbednosnu politiku Srbije oblikuju i praktikuju u skladu sa utvrđenim strateškim načelima i ciljevima.

U analizi se navodi da zatečenim i zatočenim građanima zato ni Strategija niti Skupština ne garantuje da će ih postupajuća vlast učinkovito i delotovorno zaštiti od unutrašnjih i/ili spoljašnjih pretnji. Dodatno, vlast ovakvom Strategijom pravi sebi osnov za uporno zastrašivanje građana Srbije, a samu Strategiju tumači i primenjuje situaciono i/ili proizvoljno.