Zaštita uzbunjivača u sektoru bezbednosti

Usvajanjem Zakona o zaštiti uzbunjivača 2014. godine, Srbija je po prvi put omogućila pravnu zaštitu uzbunjivača. Ova zaštita se ostvaruje u posebnom sudskom postupku. Zakon je usvojen 25. novembra 2014. godine, a njegova primena je počela 5. juna 2015. godine. Iz obrazloženja Predloga zakona je jasno da je usvojen zbog međunarodnih preporuka i obaveza Srbije, u prvom redu onih propisanih aktima Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope. Zakonom je uređeno uzbunjivanje, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveza državnih i drugih organa i organizacija i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem, kao i druga pitanja od značaja za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača.

Tokom petogodišnje primene zakona, građanima su postali dostupni praktični priručnici i saveti za primenu zakona. Istovremeno se odvijaju obuke za postupanje sudija i sudova u slučajevima uzbunjivanja. Praksa viših sudova, stvarno nadležnih za zaštitu uzbunjivača, je u sporom nastajanju. Nažalost, viši sudovi, kao ni Vrhovni kasacioni sud i dalje ne vode i ne objavljuju posebnu evidenciju o građanima koji su zatražili sudsku zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem, štetnim posledicama zbog kojih su zatražili zaštitu, kao ni drugim detaljima postupka, poput ličnih svojstava lica koja su zatražila zaštitu. Dostupnost ove evidencije je presudna za ocenu ispunjenosti ciljeva zbog kojih je zakon donet. Kako ovi podaci nisu javno dostupni, nepoznata je struktura uzbunjivača, pa ni koliko njih su službena lica, zaposlena u sektoru bezbednosti.

Ipak, zaštita uzbunjivača u sektoru bezbednosti postaje sve aktuelnije pitanje u Srbiji. Sa jedne strane, sve je više osoba koje, iz profesionalnih i moralnih razloga, ukazuju na nezakonit rad institucija u sektoru bezbednosti. Praksa je pokazala da službena lica koja ukažu na nepravilnosti u radu, naročito organa javne vlasti u kojima su zaposleni, mogu da dovedu do izuzetno brze reakcije represivnog aparata, pre svega krivičnopravnog. Tako se ova lica najčešće suočavaju sa optužbama da su odali informacije koje su institucije u kojima su zaposleni označili različitim oznakama tajnosti, kao i optužbama da su postupali nesavesno i protivno pravilima službe. U tim situacijama, uzbunjivači odustaju od moguće sudske zaštite i okreću se isključivo krivičnopravnoj odbrani. Zakon o zaštiti uzbunjivača je, možda baš predviđajući takav ishod, predvideo posebnu zaštitu lica u vršenju službene dužnosti. Međutim, od donošenja zakona do danas mnogi aspekti ove zaštite su ostali nedorečeni i/ili nedovoljno dobro definisani. Upravo ova nedorečenost, zajedno sa nepovoljnom praksom, nas vraća na potrebu da ova rešenja još jednom razmotrimo.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.