Zatvori 2000-2008

Kao specijalizovane državne ustanove u kojima se izvršava kazna lišenja slobode, zatvori predstavljaju aktera sistema bezbednosti u dva osnovna smisla.

Prvo, oni su to s gledišta ispunjenja svrhe kažnjavanja, koja se sastoji u resocijalizacijii osuđenika, odnosno u njihovom osposobljavanju za poštovanje društvenih normi i života u zajednici posle odslužene kazne.

Zatvori bi, dakle, doprinosili stanju bezbednosti ukoliko bi prestupnici, ili barem znatna većina njih, posle izdržane kazne lišenja slobode bili sposobni da se integrišu u zajednicu tako da potpuno poštuju zakona, tj. tako da ne počine ponovo kažnjiva dela.

Kao što će kasnije biti ilustrovano podacima, u Srbiji je ostvarivanje ovog glavnog cilja kazne lišenja slobode u najmanju ruku problematično, jer je procenat recidivizma visok (65%).

Drugo, lica koja u zatvorima izdržavaju kaznu lišenja slobode (zatvorenici) ili lica koja su pritvorena moraju biti zaštićena od torture, tj. uprava zatvora i zatvorsko osoblje se moraju humano odnositi prema njima.

Humano postupanje prema zatvorenicima i pritvorenicima pretpostavlja postojanje i strogo poštovanje pravila o upotrebi sredstava prinude i disciplinskih mera, ali i postojanje efikasnog spoljašnjeg nadzora i kontrola.

Isto tako, zatvorske vlasti moraju se starati o ličnoj bezbednosti i zdravlju zatvorenika i pritvorenika, sprečavati njihove međusobne sukobe i nasilje, pokušaje samoubistava i samopovređivanja, upotrebu droga i druge oblike ugrožavanja lične bezbednosti i zdravlja.

Konačno, zajednica očekuje i to da zatvori budu „bezbedna mesta“, tj. da se u njima ne događaju pobune, da iz njih nema bekstva i da se u njima ne planiraju ili ne vrše nova krivična dela.

I u pogledu ostvarivanju navedenih zahteva stanje u Srbiji nije zadovoljavajuće, što će kasnije biti i ilustrovano podacima.

Kompletan tekst možete pročitati na ovom linku.