Izbornim izgonom Miloševića grañani su Jugoslavije i Srbije konačno izborili priliku da malo i sami porade na sopstvenoj bezbednosti. Ključni su korak napravili 5. oktobra 2000. godine izbegavši unutrašnje sukobe i meñusobno nasilje. Nakon toga, brzim su smirivanjem tla umanjeni unutrašnji rizici po bezbednost države, društva i građana. Rizici, meñutim, nisu nestali. Izmenilo se njihovo poreklo i priroda, te se danas u Srbiji iscrtava drugačija riziko-mapa.

Reforma sistema odbrane podrazumeva ustavne, zakonske i organizacione promene. Sveukupnošću tih promena, na bazi nacionalne strategije, definiše se organizaciona struktura i utvrđuju se odnosi i nadležnosti u sistemu odbrane u sklopu jedinstvenog funkcionisanja sektora bezbednosti države.

U narednom tekstu, najpre ćemo izložiti neke od argumenata, a zatim pokušati da odmerimo njihovu snagu u svetlu aktuelne političke situaicije u Srbiji.

Izbegavši da odmah po rušenju Miloševića građane suoče sa porazom i njegovim posledicama, nove su elite napravile prvu veliku grešku. Zato jer su propustile priliku da im jasno kažu da Srbiji preti ekonomski, socijalni i politički slom. A onda, i da je to nužna i krajnja posledica ne samo poraza već i čitavog ratnog poduhvata. U skladu sa tim, oni su potom, i to je njihova druga velika greška, propustili da građane jasno suoče sa visokom cenom koju će ovi morati da plate za reformu društva i države.