POLICIJA

Javna rasprava o izmenama Zakona o policiji koja je izostala zbog njegovog usvajanja po hitnom postupku ili nezainteresovanosti narodnih poslanika nije dokaz uspešnosti procesa reforme policije u Srbiji. Iako su donete značajne pozitivne izmene, pojedine odredbe izmenjenog i dopunjenog Zakona o policiji su neprecizne. Za sprovođenje novih odbredbi koje u najvišoj meri uređuju radnopravni status zaposlenih u MUP potrebno je 4 milijarde dinara, ocenjeno je na panel diskusiji „Dobiti i troškovi izmena Zakona o policiji".

Tokom nekoliko poslednjih godina u Srbiji je značajno porastao broj državnih organa koji su ovlašćeni da primenjuju mere i postupke za tajno prikupljanje podataka. To pravo su sada, pored tradicionalnih korisnika – civilne i vojne službe bezbednosti, policije i suda, stekli još neki državni organi, kao na primer poreska policija i carinska služba, te služba za sprečavanje pranja novca. Javnost u Srbiji još, međutim, ne raspolaže potpunim i sistematizovanim podacima o tome ko, kada i po čijem nalogu, odnosno u skladu sa kojom procedurom i protiv koga ima pravo da primenjuje posebne mere.

Gotovo sve zemlje u tranziciji ka demokratiji, ustanovile su mehanizme koji treba da obezbijede odgovornost policije prema društvu ili da omoguće nadzor nad postupanjem po predstavkama građana.

Postojeća civilna kontrola vojske i policije na teritoriji SRJ je ozbiljno nedostatna, pravno uveliko prazna, a, praktično, i ono što postoji na tome planu iz različitih razloga slabo fukcioniše, ne sprovodi se dosledno i uredno.

Potreba za uspostavljanje kontrole policije proističe iz specifičnosti ovlašćenja i značaja diskrecionih prava koja su joj data ili koje ona prisvaja (legalna upotreba sile, lišavanje slobode, pretres). Kontrola doprinosi tome da rad policije bude transparentan, demistifikovan i ograničava mogućnost pozivanja na tajnost kako bi bila prikrivena nezakonitost.

Jedan od oblika kontrole rada policije je u upravnom sporu. Meñutim, i tada u pojedinim oblastima sudovi su sporo rešavali ili presuđivali na štetu građana zbog formalnih propusta, ohrabrujući time nastavak nezakonitog ponašanja organa i ovlašćenih lica unutrašnjih poslova.

Državna zajednica Srbije i Crne Gore ne može postati demokratska bez korenite reforme nasleđenog sektora bezbednosti. To, ujedno zahteva razvoj ustavnih i zakonskih procedura i instrumenata za demokratsku civilnu kontrolu oružanih snaga – vojske, policije, tajnih službi i paravojnih snaga. Po tempu uspešnog rešavanja ova dva, temeljna zadatka porašće i izgledi za bezbednosnu integraciju Srbije i Crne Gore u evroatlantsku zajednicu (EU i NATO). Sadržaj ovog Zbornika je centriran oko dve ključne teme: reforma sektora bezbednosti i reforma oružanih snaga.

Nova vlast je svoje bavljenje vojskom i policijom svela na uspostavu političke kontrole nadnjima. Od 5. oktobra 2000. godine do danas DOS nije nadležnim parlamentima i javnosti predočio ikakav plan za preobražaj nasleđenih organizacija. Štaviše, centralni posednici moći u DOS do sada nisu javno evidentirali čak ni manjak normativnih pretpostavki za stavljanje vojske i policije pod demokratsku kontrolu.

Između vojske, političkih elita i građanstva u društvenoj praksi civilno-vojni odnosi mogu se ispoljiti u obliku podele nadležnosti i kontrole jednog nad drugim ili u obliku saradnje i saglasnosti. Drugi vid odnosa je poželjniji i povoljniji, obezbeđuje veću efikasnost sistema odbrane, ali ga je težko ostvariti u praksi.