Krivične istrage u Srbiji previše se oslanjaju na prisluškivanje

Na panelu održanom u okviru projekta „Otvorena vrata pravosuđa“, viša istraživačica BCBP Jelena Pejić Nikić razgovarala je o prisluškivanju kao posebnoj dokaznoj radnji sa različitim akterima krivičnog postupka – tužiocem, sudijom i advokatom.

„Prisluškivanje je uvrežen, ali ne i stručni termin. Kao specijalnu meru tajnog prikupljanja podataka prisluškivanje mogu da primenjuju i službe bezbednosti radi zaštite nacionalne bezbednosti ili policija kao meru ciljane potrage, kada ne može drugačije da uhapsi lice, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Podaci prikupljeni na ovaj način ne mogu se koristiti kao dokazi u krivičnom postupku, za razliku od prisluškivanja kao posebne dokazne radnje po Zakonu o krivičnom postupku“, napomenula je Pejić Nikić otvarajući diskusiju.

Ključ za prisluškivanje drži BIA

U praksi se od posebnih dokaznih radnji najviše koriste tajni nadzor komunikacija i tajno praćenje i snimanje. Ove mere se koriste samo kada konvencionalnim metodama, kao što su svedoci i isprave, nije moguće pribaviti dokaze. Informaciju o indicijama tužilac dobija od policije, Vojnobezbednosne agencije (VBA) ili Bezbednosno-informativne agencije (BIA), a potom upućuje obrazloženi predlog sudiji.

„Bitno je da to nisu samo priče rekla-kazala, već da postoje i druge indicije o licu“, objasnio je Aleksandar Radosavljević, zamenik javnog tužioca iz Odeljenja za borbu protiv korupcije u Višem javnom tužilaštvu u Nišu.

Sudija za prethodni postupak detaljno pregleda predlog tužioca i sastavlja naredbu za primenu prisluškivanja. I predlog tužioca i sudska naredba imaju jasno propisanu strukturu. Ukoliko samo jedan element nedostaje, naredba nije valjana i svi prikupljeni dokazi mogu da budu oboreni na sudu.

„Neophodna je ravnoteža između pravde i ljudskih prava, s obzirom da se primenom prisluškivanja zalazi u privatni život pojedinca“, naglasio je Dragoslav Milanović, sudija Višeg suda u Smederevu.

Nema ograničenja na koji broj lica naredba može da se odnosi. Predlog i naredba se donose na dnevnom nivou, u roku od nekoliko sati, jer tako nalaže hitnost situacije, iako Zakon za to ne propisuje rok, objasnio je sudija Milanović.

Obično se primena mere prisluškivanja dodeljuje onom organu koji je dostavio prvobitnu informaciju, iako samo BIA ima tehničke resurse za pristup brojevima i elektronskoj pošti.

„Policija i VBA moraju da se obrate Bezbednosno-informativnoj agenciji, koja im daje link za pristup i tek tada kreće prisluškivanje“, naglasio je Radosavljević.

BIA može da prati primenu mere, ali ne i da filtrira informacije kada prisluškivanje vrše drugi organi.

„Niko ne može da prisluškuje, ni legalno ni ilegalno, bez BIA. Kod nje je ključ, kapa za prisluškivanje i bez njih to ne može,“ podvukao je advokat Sead Spahović.

Svako može „upasti u mere“, pa i predsednik Republike

Tužilac nema uticaj na to koje informacije će mu dostaviti organi koji primenjuju meru. Oni informacije selektuju i ne šalju tužiocu ono što smatraju irelevantnim, već samo zabeleže da neki razgovor nije relevantan. Ova selekcija je bitna zbog zadiranja u privatnost lica, jer ono ne razgovara samo sa saizvršiocima već i sa članovima porodice.

„Sumnjam da postoji osoba koja se bavi bilo kojim poslom da nikad nije upala na mere, to je nemoguće. Ali, takvi razgovori ne navode se u dnevnim izveštajima“, ocenio je Radosavljević.

Panelisti su se osvrnuli i na aferu prisluškivanja predsednika Republike, koji je često „upadao u mere“ i tvrdio da im je svrha i bila upravo da se prisluškuju njegovi razgovori.

„Nije neobično da predsednik upada u mere, ali je nenormalno da ga služba o tome ne obavesti. Dakle, neko ko je zadužen za bezbednost predsednika je zakazao, a ništa nije rađeno nelegalno. No, zaista je čudno što je to bilo 26 lica na merama sa kojima je predsednik komunicirao“, kazao je advokat Spahović.

„Agencije zadužene za bezbednosnu zaštitu štićenog lica dužne su da ga obaveste da se viđa i komunicira sa licima iz kriminogene sredine, to je kontraobaveštajna zaštita. Agencije u tom slučaju obaveštavaju obezbeđenje štićenog lica i oni preduzimaju dalje mere“, objasnio je Radosavljević.

„Upadanje u mere“ usled razgovora sa prisluškivanim licima dešava se svakodnevno. Postoje dve situacije. Prvo je slučajni nalaz, tj. ako se primenom mere otkriju i druga lica za isto krivično delo ili drugo krivično delo za koje je dozvoljeno vršiti prisluškivanje. Druga situacija je kad lica koja upadaju u mere pričaju nešto što nije relevantno za krivični postupak. Takvi podaci nisu upotrebljivi i uništavaju se.

„U praksi, mi puno više otkrijemo putem slučajnog nalaza. Ja nisam imao iskustva sa tim da policija i službe zloupotrebljavaju prikupljene podatke, ali sam siguran da se i to dešava i ljudi me o tome često pitaju“, kazao je Radosavljević.

Svi panelisti su saglasni da u situaciji kada se prisluškivanje odobri za jedno krivično delo za koje je prisluškivanje dozvoljeno (na primer, pranje novca), a posle se lice optuži za neko drugo krivično delo za koje prisluškivanje nije dozvoljeno (na primer, utaja poreza), tako prikupljeni podaci ne mogu se koristiti kao dokazi pred sudom.

Prisluškivanje je poverljivo, ali ne i statistički podaci o njegovoj primeni

Tužilac ima šest meseci da prikupljene dokaze iskoristi da podigne optužni predlog. Ako izjavi da ih neće koristiti, vraća sve sudiji za prethodni postupak, koji nalaže uništavanje.

„Nije praksa da se nakon primene mera zaključuje sporazum o odlaganju krivičnog gonjenja, s obzirom da su veliki resursi već uloženi. Osim toga, oportunitet se koristi samo za krivična dela za koja je propisana kazna do 5 godina zatvora. Može da se desi, na primer, za zloupotrebu službenog položaja. Svojevremeno je bilo uputstvo Republičkog javnog tužioca da se za koruptivna dela ne zaključuju sporazumi o odlaganju krivičnog gonjenja“, kazao je Radosavljević.

Zakon ne predviđa rok za uništavanje podataka, ali to su radnje koje ne trpe odlaganje. Prema zakonu, sudija ima diskreciono pravo da lice koje je bilo na merama obavesti o uništenju prikupljenog materijala. U Sloveniji to nije pravo, već obaveza sudije.

„U praksi se gotovo nikad ne dešava da sudija obavesti lice da je bilo na merama, odnosno da su podaci uništeni. Gotovo je nemoguće da lice koje sumnja da je bilo na merama to i proveri, jer se o tome informacije ne daju. Jedna mogućnost je da se pokuša preko Poverenika (za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti), koji bi se obratio nadležnom organu, ali i tu ishod nije izvestan“, objasnio je sudija Milanović.

Primena prisluškivanja nosi oznaku službene tajne do trenutka kada odbrana može da se upozna sa sadržinom onoga što je prikupljeno. Samo ograničeni krug lica ima tu informaciju i ona mogu i da krivično odgovaraju za odavanje službene tajne ako informacija procuri. S druge strane, panelisti su saglasni da statistički podaci o broju primenjenih mera treba da budu javni i nema razloga da se skrivaju.

Prisluškivanje nije garancija za osuđujuću presudu

Prisluškivanje kao posebna dokazna radnja predviđeno je u Srbiji tek od 2002. godine. Do tada su ovu meru primenjivale samo tajne službe, uglavnom protiv unutrašnjeg neprijatelja, i to uz brojne zloupotrebe.

„Pre 2000-ih godina mnogima se činilo nemoralnim da se tajnim nadzorom prikupljaju dokazi u krivičnom postupku“, podsetio je advokat Sead Spahović.

„Imam utisak da se tužioci previše oslanjaju na posebne dokazne radnje i traže druge dokaze tek nakon hapšenja. Zapostavljaju se konvencionalne metode prikupljanja dokaza, iako su tako prikupljeni dokazi kvalitetniji“, ocenio je tužilac Radosavljević.

„Prisluškivanje nije garancija za osuđujuću presudu. Sve zavisi od kvaliteta dokaza“, napomenuo je sudija Milanović.

Više o prisluškivanju i zaštiti prava čitajte u vodiču koji je viša istraživačica BCBP Jelena Pejić Nikić priredila u okviru projekta „Otvorena vrata pravosuđa“.