Nacrt Zakona o policiji: dobro, loše i šta može bolje

Nacrt Zakona o policiji ima dobre i loše strane. Najveći napredak za dalju profesionalizaciju policije načinjen je na planu operativnog i razvojnog planiranja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, i jasnim razgraničavanjem unutrašnjih od policijskih poslova. Unapređeno je upravljanje ljudskim resursima. Predviđen je javni konkurs za zasnivanje radnog odnosa u Ministarstvu. Interni konkursi su predviđeni za visoke pozicije u policiji: rukovodioce organizacionih jedinica u Direkciji policije, načelnike policijskih uprava, rukovodioce unutrašnjih organizacionih jedinica u policijskim upravama, načelnike policijskih stanica. Dobre novine su to što je predviđeno da Sektor unutrašnje kontrole kontroliše sve zaposlene u Ministarstvu i što su najavljene nove antikorupcijske mere (imovinske kartice, test integriteta).

Najveća mana ovog zakona jeste što ne kreira dovoljne i neophodne pretpostavke za depolitizaciju upravljanja policijom i demokratsku kontrolu rada policije. Najzabrinjavajuća je mogućnost da ministar daje policiji smernice i uputstva za rad policije, uz navodno uvažavanje operativne nezavisnosti koja nije precizirana, sve dok javni tužilac ne bude obavešten o krivičnom delu i preuzme postupak (čl. 16). Ministar ne bi smeo u demokratskim zemljama da se bavi operativnim delovanjem policije, odnosno da daje uputstva za delovanje u konkretnim slučajevima. Takođe, kao rizik za dodatnu politizaciju rada policije je i činjenica da ministar postavlja i razrešava načelnike policijskih uprava i rukovodioce organizacionih jedinica u Direkciji policije.

Loše je jer nisu kreirane pretpostavke za nezavisno postupanje Sektora unutrašnje kontrole. Ministar unutrašnjih poslova i dalje može da spreči istragu Sektora i dodeli je nekom drugom u policiji. Nisu ni razgraničene nadležnosti u radu tri unutrašnja kontrolora u MUP-u: Sektora unutrašnje kontrole, Odeljenja za kontrolu zakonitosti u radu u Policijskoj upravi za Beograd i u Upravi policije i Odseka za kontrolu zakonitosti u Žandarmeriji. Takvo stanje je loše ne samo zato što ministar ima preveliku diskrecionu moć, već i zato što je unutrašnja kontrola rascepkana, što sve zajedno utiče na smanjenje njene delotvornosti. Nove antikorupcijske mere, kao što su test integriteta ili provera imovine policajaca, nisu dovoljno precizno formulisane. Mnogo prostora je ostavljeno podzakonskim propisima da urede, što nije dobro. Tu spada i oblast nespojivih delatnosti sa poslom u policiji. Poslovi svih organizacionih celina Direkcije policije nisu precizirani. Nije uređena uloga jedinica za posebne namene (kao što je Žandarmerija koja se ne spominje nijednom u nacrtu Zakona) i Specijalne jedinice policije (nije jasno da li je reč o jednoj ili više njih), što je veliki propust. Uloga pomoćne policije preširoko je postavljena, naročito zbog njihove uloge u kontroli državne granice.

Nužno je uvesti zaseban odeljak zakona koji je fokusiran na demokratsku i civilnu kontrolu rada policije, kao i unaprediti obaveze policije u saradnji sa drugim akterima na rešavanju pitanja lokalne bezbednosti.