Sistem bezbednosti Republike Srbije: ustavne dimenzije

Ustav Republike Srbije od 2006. godine uređuje određeni broj pitanja u vezi sa sistemom bezbednosti Republike Srbije. Međutim, ne daje određenje svih elemenata tog sistema, niti nudi pouzdane pretpostavke za zaključivanje o tome šta predstavlja sistem bezbednosti u organizacionom i funkcionalnom smislu, ko i kako njime upravlja, kao ni na koji način se ostvaruju demokratska civilna kontrola i javni nadzor nad akterima sistema. Ustavni tekst ne koristi pojam „sistem bezbednostiˮ iupotrebljava neujednačenu terminologiju kada se govori o bezbednosti uopšte.

U Ustavu RS je detaljnije ali ne i potpuno uređena Vojska Srbije, dok se u vezi sa službama bezbednosti uređuje samo to da ih nadzire Narodna skupština, a u vezi sa policijom jedino to da njeni pripadnici ne mogu biti članovi političkih stranaka. Savet za nacionalnu bezbednost nije predmet ustavnog regulisanja, a nadležnosti najviših organa vlasti u upravljanju sistemom bezbednosti samo su delimično regulisane. Od strateških dokumenata, Ustav RS imenuje samo strategiju odbrane, a jedino za Vojsku Srbije utvrđuje da se nalazi pod demokratskom i civilnom kontrolom.

Ni u ranijim srpskim i jugoslovenskim ustavima nema sistematizovanog odeljka o bezbednosti. Mada se pojedina ustavna rešenja istih pitanja uglavnom međusobno razlikuju, a ređe podudaraju, autor primećuje da postoji sličnost u pogledu kruga pitanja koja se uređuju, a u većini slučajeva i postupni napredak u njihovom osavremenjavanju.

Ključni nalazi uporedne analize ustava 50 zemaljasveta značajni za unapređivanje rešenja Ustava RS u oblasti bezbednosti tiču se (1) zahvata ustavnog regulisanja; (2) strateških dokumenata; (3) nacionalnog saveta za bezbednost; (4) komandovanja vojskom; (5) misije vojske i njene upotrebe van granica; (6) službi bezbednosti i policije, te (7) ratnog, vanrednog i drugih stanja nužde.

U poređenju sa Ustavom RS, većina analiziranih ustava ima nešto širi zahvat regulisanja oblasti bezbednosti, a izdvaja se nekoliko ustava sa znatno širim zahvatom regulisanja. Broj ustava koji utvrđuju donošenje strateških dokumenata u oblasti bezbednosti relativno je mali, dok su saveti za bezbednost i/ili odbranu i njima slična tela ustavne kategorije u velikom broju zemalja, najčešće kao stalna tela sa savetodavnom ulogom, a ređe i sa ulogom predlagača, ulogom donosilaca odluka i kontrolnim funkcijama.

U zaključku autor preporučuje da se proširi zahvatregulisanja sistema bezbednosti tako što bi se Ustavom uredila sva najbitnija pitanja koja čine osnove ovog sistema, a koja bi se mogla sistematizovati u posebnoj celini ustavnog teksta. Ustav treba da imenuje ovaj sistem i utvrdi njegova osnovna načela, i  definiše misije i ciljeve Vojske Srbije, policije i službi bezbednosti. Strategija nacionalne bezbednosti i Savet nacionalne bezbednosti treba da budu ustavne kategorije, dok odredbe o upotrebi vojske u inostranstvu treba precizirati i učiniti fleksibilnijim. Ustav treba da predvidi pretpostavke za proglašenje ratnog stanja i utvrdi obavezu donošenja zakona o vanrednom stanju, a u pogledu odstupanja od ljudskih i manjinskih prava za vreme ovih stanja državne nužde potrebno je povisiti standarde zaštite u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.