Statistika prisluškivanja: tajni podatak ili informacija od javnog značaja?

Posebne mere tajnog prikupljanja podataka predstavljaju osetljivu sferu delovanja državnih organa u kojoj potpuna transparentnost, iz razumljivih razloga, nije moguća. Međutim, to ne znači da nije potrebno i moguće ostvariti određen stepen javnosti u ovoj oblasti.

S druge strane, kako se posebnim merama privremeno ograničavaju prava građana, a rizik od zloupotreba je izražen, neophodan je određen nivo transparentnosti koji bi omogućio spoljni nadzor nad primenom ovih mera.

Povećanjem transparentnosti posebno bi se unapredilo poverenje građana u institucije i osećaj sigurnosti koji bi građani imali ukoliko su upoznati sa delovanjem države u sferi određivanja i sprovođenja posebnih mera. Transparentnost rada državnih organa u ovoj oblasti bi takođe omogućila da udruženja građana i stručna javnost analiziraju primenu posebnih mera te da na osnovu toga sačinjavaju predloge za unapređenje kako njihove primene tako i nadzora nad njima.

U analizi ćemo prvo razmotriti zašto bi ovi podaci trebalo da budu javno dostupni i osvrnuti se na zakonsku definiciju informacije od javnog značaja. Zatim ćemo predstaviti dva slučaja u kojima su državni organi odbili da udruženjima građana dostave statističke podatke o primeni posebnih mera. U jednom slučaju ćemo podrobnije izložiti i sa pravnog stanovišta analizirati argumentaciju kojom državni organi svoje postupke pravdaju.

Kompletnu analizu možete pročitati u PDF dokumentu u prilogu.

Objavljivanje ovog rada podržala je Ambasada Kraljevine Norveške kroz projekat „Ko nas sluša: Ka efektivnom spoljnom nadzoru upotrebe specijalnih istražnih mera”. Stavovi izneti u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autorke i ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Norveške.