Rasprave o načinima na koje vlade kontrolišu oružane snage imaju dugu tradiciju. To je pitanje nedavno, mada je već dugo smatrano rešenim, doživelo neku vrstu renesanse. Pojava posthladnoratovskih demokratija u istočnoj i centralnoj Evropi bila faktor koji je najviše uticao da dođe do takvog razvoja.Suštinski problem restrukturiranja oružanih snaga u tim društvima odnosi se na pitanje kako učiniti da vojska koja koristi silu prinude bude u službi legitimnih, demokratski utvrđenih ciljeva, a da pritom ne bude ugrožena njena profesionalna autonomija bez koje ne može efikasno da obavlja posao.

Uvidi o dominantnom medijskom imidžu vojske koji se nude publici vrlo su parcijalni, ali ipak dovoljni da se utvrde osnovne karakteristike ovog imidža i medijskog diskursa kojim se taj imidž gradi.

O civilno-vojnim odnosima i civilnoj kontroli vojske može se govoriti od samog početka vojnog organizovanja u civilizovanim društvima. Vojska, kao element društva koji je bio nosilac sile, morala je na neki način biti ograničavana da tu silu ne upotrebi suprotno opštim društvenim interesima i ciljevima.

Rezultati ispitivanja pružaju mogućnost za zaključivanje o nekim pitanjima odbrane i vojske o kojima javnost do sada nije imala priliku da se odreñenije izjasni zbog više razloga. Najviše zbog vanrednih okolnosti kroz koje je zemlja prolazila poslednjih desetak godina, kao i zbog posebnog položaja koji je vojska u našem društvu tradicionalno imala.

Vojska se, zbog posedujuće sile, kao i razornih posledica svoje upotrebe, našla u centru pažnje aktera modernog društva. Nametnulo se odmah pitanje: „Ko čuva čuvare?" U prvi je plan izbila potreba da se trajno spreči politička zloupotreba vojske, ali i vojna zloupotreba politike. Time su obeležene dve ključne (kritične) tačke u kojima se uređuje odnos vojske i društva.

Izuzetost VJ od demokratske civilne kontrole direktan je proizvod načina utemeljenja i funkcionisanja SR Jugoslavije. Dublji se, pak, koreni toga nalaze u civilno-vojnom nasleđu srpskog i jugoslovenskog društva.

Postojeća civilna kontrola vojske i policije na teritoriji SRJ je ozbiljno nedostatna, pravno uveliko prazna, a, praktično, i ono što postoji na tome planu iz različitih razloga slabo fukcioniše, ne sprovodi se dosledno i uredno.

Potreba za uspostavljanje kontrole policije proističe iz specifičnosti ovlašćenja i značaja diskrecionih prava koja su joj data ili koje ona prisvaja (legalna upotreba sile, lišavanje slobode, pretres). Kontrola doprinosi tome da rad policije bude transparentan, demistifikovan i ograničava mogućnost pozivanja na tajnost kako bi bila prikrivena nezakonitost.

U okviru procesa svestrane društvene (političke i ekonomske) tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama, ustavno i zakonsko regulisanje položaja vojske u političkom sistemu jedan je od bitnih indikatora ostvarenog nivoa demokratizacije.