Čija su odgovornost ljudi sa oružjem?

Beogradski centar za bezbednosnu politiku je 15. septembra u saradnji sa Udruženjem za fizičko i tehničko obezbeđenje u Privrednoj komori Srbije i Društvom za informatiku Srbije organizovao javnu debatu „Odnos javnog i privatnog sektora bezbednosti u Srbiji“. Debata je organizovana u okviru pratećeg programa Međunarodnog sajma zaštite imovine, lica i poslovanja (iSEC).

Prema redosledu izlaganja, rasprava se vodila oko četiri problema: zakonskog regulisanja delovanja privatnih bezbednosnih kompanija (PBK); njihovog uvođenja u sektor bezbednosti u Srbiji; njihove kontrole; zaštite ljudskih prava građana, ali posebno i zaposlenih u privatnim bezbednosnim kompanijama.

Rodoljub Šabić je istakao kako je neobjašnjivo da ni posle 10 godina od demokratskih promena, nema zakonske regulative koja će regulisati rad PBK. Zaštitnik građana Saša Janković je dodao kako je potreba za rešenjem statusa PBK hitna, budući da „država prenosi posao“ na njih ne bi li postigla veću efikasnost rada. On je rekao kako smatra da „nema pravog interesa na potrebnim mestima“ da se problem statusa PBK reši. U najboljem slučaju, zaključio je Šabić sa dosta pesimizma, može se očekivati „donošenje na brzinu“ (zakona).

Nešto drugačiji ton sadržalo je izlaganje Dragiše Jovanovića iz Udruženja za privatno obezbeđenje. Po njegovom mišljenju, u protekle dve godine učinjen je napredak time što je u Strategiji nacionalne bezbednosti uvažena (moguća) uloga PBK. „Optimistički posmatrajući situaciju“, smatra Jovanović, „Srbija će moći da se pohvali jednim modernim zakonom“.

Sa mesta moderatora, predsednik Upravnog odbora BCBP Miroslav Hadžić upitao je da li neke od PBK mogu biti pretnja bezbednosti, budući da su zaposleni u nekim od njih i lica koja su nekada bila u sastavu različitih paravojnih formacija. Jovanović je odgovorio da je potencijalna pretnja svako ko poseduje oružje i da je upravo zato neophodno urediti i nadzirati rad PBK. Ipak, dodao je Jovanović, nisu sve PBK iste: „ozbiljna kompanija će se registrovati i prihvatiti kontrolu i standardizaciju i na svaki način će izbegavati ekscese“. Na ovu opasku reagovao je Šabić rečima da je „nadzor važan, ali da prvo treba utvrditi šta se nadzire“.

Za Sašu Jankovića najveća pretnja nije u pravu na nošenje oružja, već opasnosti da prava građana (pre svih pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti) budu grubo prekršena. Naime, Zaštitnik građana ne može direktno kontrolisati rad PBK, a one s druge strane mogu prisluškivati nekoga bez odobrenja suda.

Problem interne kontrole, odgovorio je Dragiša Jovanović na sledeće pitanje Miroslava Hadžića, upravo je „naterao“ PBK da se udruže 2008. godine, kako bi uvođenjem standarda podigli kvalitet rada. Ali, kada je reč o zaštiti prava zaposlenih, on je odgovorio da ne postoje sindikati u privatnom sektoru bezbednosti, a samim tim ne može biti ni socijalnog dijaloga. U tom smislu, Hadžić je zaključio kako su zaposleni podložni samovolji poslodavca zbog nedostatka kontrole države: „ako su PBK u neizvesnosti, isti je slučaj i sa zaposlenima“, smatra Hadžić.

Nakon četiri izlaganja usledila su pitanja iz publike. Ako zakonskog osnova da portir bolnice nosi oružje nema, da li onda direktor bolnice treba da odgovara za postupak unajmljene PBK? Janković je odgovorio kako su „ljudi sa oružjem odgovornost onih koji rukovode tom ustanovom“. Zatim, na pitanje Hadžića da li PBK pružaju usluge u onim slučajevima kad BIA ne može da nabavi sudski nalog, Jovanović je odgovorio da veruje da ima takvih slučajeva.

Kada se radi o saradnji PBK i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), Šabić je rekao kako je bio zapanjen kada je, rešavajući jedan slučaj došao do saznanja da je rad MUP regulisan pravilnikom iz Titovog doba. On je zaključio kako se usvajanje zakona odvija pre po inerciji, nego na osnovu jasno sagledanih interesa. Sa ovom ocenom složio se i profesor Hadžić. On je dao svojevrstan zaključak raspravi, rečima da se „bezbednost građana (nalazi) i dalje u nadležnosti male grupe ljudi, koja taj svoj zadatak smatra ekskluzivitetom. Taj način razmišljanja postoji ne samo u državnim organima, već i u privatnom sektoru bezbednosti“.

Izveštaj pripremila Marija Todorović, stažistkinja u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku