Anatomija propalog licenciranja privatnog obezbeđenja

Najveća očekivanja od Zakona su bila da će u relativno kratkom roku biti licencirane firme za privatno obezbeđenje i zaposleni u njima, što bi omogućilo da se konačno utvrdi koliko firmi za privatno obezbeđenje radi legalno u Srbiji i koliko radnika svaka od njih upošljava.

Očekivalo se takođe i da će doći do profesionalizacije sektora, jer radnici privatnog obezbeđenja moraju da završe posebne specijalističke obuke i polažu ispit kako bi dobili licence za rad.

Međutim, tri godine od usvajanja Zakona, MUP je izdao licence za rad samo 21 firmi i 3570 radnika obezbeđenja, od ukupno 300 firmi i 50000 zaposlenih, koliko je procenjeno da postoji na dan usvajanja Zakona. I to nasuprot činjenici da je zakonski rok za licenciranje produžen sa 6. juna 2015. na 1. januar 2017.

Ali, ne samo da je mali broj firmi i radnika licenciran, već još važnije, kvalitet obuka je slab što znači da nema ništa ni od očekivane profesionalizacije.

U cilju što neposrednijeg uvida u proces licenciranja, BCBP je poslao istraživača-saradnika na obuku za radnika fizičko-tehničkog obezbeđenja. Po završetku obuke, on je položio i finalni ispit i stekao licencu.

Istraživač je imao zadatak da posmatra kako se nastava odvija, na čemu je naglasak u obuci, ko su polaznici, kako se ponašaju na časovima, kakva su im očekivanja i kako ocenjuju obuku i šta im najviše smeta u izvođenju obuke. Istraživač je imao slične zadatke i prilikom polaganja završnog ispita.

Posmatranje sa učestvovanjem nije jedini način prikupljanja podataka primenjen u ovom istraživanju već su korišćeni i intervjui sa drugim neposrednim učesnicima procesa licenciranja, kako radnicima obezbeđenja tako i sa menadžerima privatne bezbednosti.

Analiza odgovara na pitanja zašto je za 3 godine licencirano manje od 10% aktivnih firmi i radnika, kako se loš kvalitet obuke može popraviti i koja su rešenja pred donosiocima odluka.