Anatomija zarobljavanja bezbednosno-obaveštajnog sektora u Srbiji

Evropska unija je u tzv. Strategiji proširenja iz 2018. godine ocenila da na celom Zapad­nom Balkanu postoje elementi zarobljene države. Naše istraživanje, međutim, pokazu­je da je ovo veoma blaga ocena stanja za Srbiju jer su čitave državne institucije i sek­tori, odnosno službe bezbednosti i tela za njihovu nadzor i kontrolu potpuno zarobljeni od strane vladajuće partije – Srpske napredne stranke. Danas ključne pozicije u bez­bednosno-obaveštajnom sektoru zauzimaju bliski prijatelji partijskih funkcionera ali i sami partijski funkcioneri i osnivači partije.

Tako su direktor BIA, Bratislav Gašić i šef Biroa za koordinaciju službi, Nebojša Stefanović osnivači i visoki funkcioneri SNS-a. Ključna mesta u pravosuđu koja su značajna za rad službi bezbednosti zauzimaju pri­jatelji partijskih funkcionera ali i samog lidera SNS-a i predsednika Srbije, Aleksandra Vučića. Svi oni nisu imali adekvatno i/ili dovoljno iskustva za obavljanje ovih poslova, te je stoga glavni kriterijum za njihovo postavljenje bila lično-partijska lojalnost.

Kako bi obezbedila što nesmetaniji rad službi bezbednosti u lično-partijskom interesu, vladajuća partija je obesmislila rad nadzornih i kontrolnih tela. Tako skupštinska ve­ćina (a ne opozicija) opstruiše rad parlamenta. Odbor za kontrolu službi bezbednosti se pretvorio u odbor za javno iskazivanje podrške predsedniku Srbije i šefu partije Aleksandru Vučiću, odnosno u telo za dodelu plaketa partijskim funkcionerima. Nakon imenovanja novih Zaštitnika građana i Državnog revizora, ove institucije su napustili ljudi sa iskustvom u kontroli sektora bezbednosti te su one postale fasadne institucije. Ovo je posebno zabrinjavajući nalaz, jer je Zaštitnik građana predstavljao primer dobre prakse u kontroli službi bezbednosti ne samo na Zapadnom Balkanu već i u razvijenim evropskim državama.

Tako su zapravo klijentelizam i lično-partijski odnosi postali važniji regulator odnosa između politike i službi bezbednosti od Ustava i zakona Srbije. Do ovakve situacije se došlo kombinacijom zakonskih promena i postavljenja lojalnih kadrova na ključ­ne pozicije u sektoru, koji su dalje kadrirali po sličnom principu. Iako je zarobljavanje sektora otpočelo 2012. godine nakon što je SNS ušla u obe grane izvršne vlasti, a do puno ubrzanja ovog trenda došlo nakon 2014. godine kada je SNS na izborima osvo­jila apsolutnu većinu, elementi zarobljavanja bezbednosno-obaveštajnog sektora su se pojavili još u vreme vladavine DS-a. Na ove rane znake zarobljavanja države je deo stručne javnosti blagovremeno upozoravao, ali su ova upozorenja ignorisana.

Posledice toga danas su da službe bezbednosti (sve više) prekoračuju svoje nadležno­sti i ovlašćenja te da se (sve češće) ponašaju kao politička policija. Zaštita ustavnog poretka i borba protiv špijunaže se transformiše u zaštitu partije na vlasti i borbu protiv unutrašnjih neprijatelja. Takve službe postaju ili nemi posmatrači organizovanog kri­minala i korupcije koji je povezan sa partijskim funkcionerima ili su čak i njihovi zaštit­nici. Veoma je upitna i njihova sposobnost u blagovremenom i tačnom sagledavanju bezbednosne situacije, rizika i pretnji, te uočavanju i predviđanju toka i ishoda važnih društvenih, političkih, ekomonskih i bezbednosnih događaja.

Osnovna pretpostavka za preokretanje trenda zarobljavanja bezbednosno-obave­štajnog sektora je utvrđivanja pravog stanja stvari. U ovoj analizi smo nastojali da utvrdimo ključne aktere, uslove i događaje, kao i mehanizme zarobljavanja bezbedno­sno-obaveštajnog sektora, te da utvrdimo tok i dinamiku ovog negativnog trenda, kao i njegove posledice. Međutim, ovaj tekst je tek početni koraka u ovome jer u momentu dok pišemo ove redove novi slučajevi i skandali koji se pojavljuju zapravo ukazuju da je situacija u bezbednosno-obaveštajnom sektoru lošija nego što smo uspeli analizom da obuhvatimo. Zato je neophodno sačinjavanje sveobuhvatnije i detaljnije analize u čijoj izradi bi učestvovao širi krug aktera za raznovrsnom ekspertizom što bi pomoglo u što tačnijem sagledavanju stanja u sektoru. Ta analiza bi zapravo pomogla da se već postojeće preporuke za reformu bezbednosno-obaveštajnog sektora (za koje se domaći stručnjaci zalažu već više od 10 godina) konkretizuju te da se odredi njihov zahvat i tempo primene.

Analiza je nastala u okviru projekta „Ko nadzire nadzirače: Ka odgovornim službama bezbednosti na Zapadnom Balkanu“ koji je podržan od strane Evropskog fonda za Balkan (EFB). Sadržaj analize predstavlja isključivu odgovornost autora i ni na koji način ne odražava stavove EFB.