Bezbednosno-obaveštajna zbrka

Političke vlasti (sadašnja i prethodne) se prema bezbednosno-obaveštajnom sistemu Srbije ponašaju veoma neodgovorno. Dokaz neodgovornosti predstavlja nedavno “krpljenje” Zakona o BIA, a sećamo se i nakon izbora 2012. godine hitnih izmena Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti koje su imale samo jedan cilj – omogućiti da Aleksandar Vučić koordinira radom svih službi bezbednosti. Danas, kao i tada, političku vlast ne interesuje otklanjanje bitnih nedostataka ovog zakona.

Na primer, kriterijumi za izbor sekretara Saveta, koji je ujedno i koordinator rada svih službi bezbednosti, nisu zakonom određeni. Tako se na toj poziciji može naći i potpredsednik Vlade, ministar odbrane, šef partije, ali i mesar, lekar, apotekar… A sve u zavisnosti od političke (samo)volje.

Takođe, zakon ne propisuje da ministar spoljnih poslova treba da bude član Saveta za nacionalnu bezbednost. Vlastodršci nisu popravili ovaj nedostatak i pored toga što javno redovno iskazuju uverenje da je u današnjem svetu spoljna politika jako važna, posebno za male i bezbednosno neutralne države.

Sa druge strane, Služba za istraživanje i dokumentaciju (tzv. obaveštajna služba pri Ministarstvu spoljnih poslova) je prošle godine ”vaskrsla” voljom tadašnjeg ministra spoljnih poslova. Tako imamo paradoksalnu situaciju da je za kvalitetnije obavljanje spoljne politike neophodna spoljna-obaveštajna služba, a istovremeno nije neophodno da njen šef ili ministar spoljnih poslova budu članovi Saveta za nacionalnu bezbednost.

Veliki propust je i to što Narodna skupština nema uvid u rad Saveta za nacionalnu bezbednost jer predsednik parlamenta ne učestvuje u radu ovog tela, niti je Savet dužan da izveštava poslanike o svom radu. To znatno umanjuje domete demokratske i civilne kontrole nad službama bezbednosti.

Iako se većina stručne javnosti već godinama zalaže da bi trebalo osnovati poseban centar za primenu mera tajnog nadzora nad komunikacijama i tako racionalizovati i objediniti resurse službi bezbednosti i policije, to se još uvek nije desilo. Zato policija kada treba da presreće komunikacije osumnjičenih za kriminal mora da se obrati službama bezbednosti.

Uz to, bezbednosne provere nisu zakonom uređene. Otud i ne čude brojne afere u kojima su za učešće u kriminalnim aktivnostima osumnjičeni visoko rangirani policajci i bezbednjaci, kao i rukovodeći državni službenici. Ovim zakonom bi trebalo urediti pojam, vrste i stepene sigurnosne provere i bezbednosne prepreke, kao i postupak njihovih sprovođenja.

Za rešenje svih ovih pitanja nije potrebno izmišljati ništa novo. Primeri dobre prakse postoje u susedstvu. Hrvatska ih je uredila Zakonom o sigurnosno-obavještajnom sustavuiz 2006. godine i Zakonom o sigurnosnim provjeramaiz 2008. Potrebno je da se političari na vlasti makar malo uzdignu iznad dnevnopolitičkih interesa, da makar pokušaju da upravljaju događajima, a ne da na njih samo (kasno) reaguju. Najavljena promena Ustava Srbije dobra je prilika da se makar deo ovih pitanja uredi.