Činjenicama do boljeg privatnog obezbeđenja

Suština privatnog obezbeđenja je u zaštiti života, imovine, vrednosti i poslovanja građana i kompanija koji imaju novca da to plate. Obavljanje ovih poslova ne sme biti na uštrb prava drugih građana, koji nisu korisnici ovih usluga. Drugačije rečeno, povećanje bezbednosti onih koji mogu da je plate ne sme voditi ka smanjenju ili, još gore, ka ugrožavanju bezbednosti onih koji to ne mogu. Samo tako celokupno društvo može imati koristi od firmi za privatno obezbeđenje. Međutim, ovo je teško ostvariti u tranzicionim društvima, sa izraženom ekonomskim nejednakostima i sveopštom kriminalizacijom.

Baza Strah od obezbeđenja, nažalost, jako dobro ukazuje da je Srbija među državama u kojima se bezbednost jednih ostvaruje na štetu drugih, te da su pojedina privatna obezbeđenja pravi generator nebezbednosti građana. Jer, od 85 dokumentovanih slučajeva napada privatnog obezbeđenja na građane Srbije, njih šest je sa smrtnim ishodom, a u 14 slučajeva zabeležene su teže povrede. Uz to, ova baza nije sveobuhvatna i konačna, već sadrži samo slučajeve koje su novinari CINS-a uspeli da potkrepe valjanom dokumentacijom.

Bezakonje kao uzrok incidenata

Srbija 20 godina (1993-2013.) nije imala zakon o privatnom obezbeđenju koji bi na jedinstven način normativno uredio najvažnije oblasti ovog sektora – ko može osnovati i voditi firmu za privatno obezbeđenje, ko može raditi u njoj, koja ovlašćenja radnici obezbeđenja imaju i kada ih primenjuju, kakvu obuku oni prolaze, te da li i kada mogu nositi i koristiti oružje. To je za posledicu imalo da su privatne firme za obezbeđenje osnivali čak i kriminalci koji su ih koristili za reketiranje i druge nelegalne aktivnosti. U njima je radio neadekvatan kadar koji ili nije imao bilo kakvu obuku ili se radilo o obuci koju su prošli za vreme služenja vojnog roka i učešća u ratnim zbivanjima tokom 90-ih. Otud i ne čudi što deo radnika obezbeđenja olako primenjuje fizičku silu i oružje pri vršenju svoga posla.

Analizom dokumentovanih incidenata možemo zapaziti da su u njima najčešće učestvovale manje poznate firme za privatno obezbeđenje i pojedinci koji su pružali obezbeđenje noćnim klubovima i moćnim pojedincima, političarima i direktorima. Tek u nekoliko incidenata bili su uključeni pripadnici poznatijih firmi za obezbeđenje koji pružaju bezbednosne usluge ozbiljnijim klijentima. Razlog za to treba svakako tražiti u činjenici zato što su poznatije firme, uprkos nepostojanju adekvatnog zakonskog okvira, sprovodile kakvu-takvu selekciju i obuku kadra jer ne mogu da dozvole da problematičan kadar obezbeđuje ozbiljne klijente i da tako narušava teško stečenu reputaciju firme.

(Ne)Realna očekivanja

Zakon o privatnom obezbeđenju je konačno usvojen 2013. godine. Javnost očekuje da će Zakon konačno uvesti red u ovu oblast jer su njime uređena sva važna pitanja koja se odnose na privatno obezbeđenje. Međutim, nekoliko činjenica obeshrabruju i ukazuju na suprotno. Najpre, bezbednosne provere vlasnika i odgovornih lica nisu dobro uređene. Naime, vlasnici firmi ne podležu bilo kakvoj bezbednosnoj proveri dok odgovorna lica prolaze proveru propisanu Zakonom o oružju i municiji koja je jako površna te se njome neće moći utvrditi postojanje ozbiljnih bezbednosnih prepreka kod odgovornih lica. Otud postoji rizik da će kriminalci moći i dalje nesmetano da osnivaju i vode firme preko svojih ljudi. Javnosti su dobro poznati slučajevi firmi Legijine supruge, Darka Šarića, Miše Omege i Laze Bombaša. Nasuprot Srbiji, Hrvatska je Zakonom o sigurnosnim provjerama uvela temeljnu bezbednosnu proveru za odgovorna lica.

Isto tako, za primenu Zakona o privatnom obezbeđenju potrebno je doneti veliki broj podzakonskih propisa – pravilnika i uredbi,od kojih veliki broj njih još uvek nije usvojen (septembar 2014.). Bez njih, međutim, nije moguće registrovati firme za obezbeđenje, izdati dozvole za rad centrima za obuku privatnog obezbeđenja, obučiti kadar i izdati potrebne licence. Rok da postojeće firme urade ove poslove je maj 2015. godine, te zato nije neosnovano očekivati da će se sve ovo odraditi u velikoj žurbi i na nekvalitetan način. Konačno, kontrola i nadzor privatnog obezbeđenja nisu dobro uređeni. MUP je Zakonom obavezan da vrši ovu kontrolu, ali nije propisano koja konkretno organizaciona celina u MUP-u će to raditi te će zbog toga kontrola biti ili potpuno nepostojeća ili nedelotvorna. Na ovakve zaključke nas navodi slično (loše) iskustvo susedne Bugarske.

Zato će ova baza i ubuduće imati smisao jer će omogućiti građanima da prijave i dokumentuju slučajeve neadekvatnog postupanja privatnog obezbeđenja, ali i da identifikuju firme čiji radnici najčešće učestvuju u incidentima. Od javnog ukazivanja na problematične firme može imati koristi i samo tržište privatne bezbednosti, jer klijenti neće angažovati neprofesionalne firme i pojedince. Smanjenje kako u totalnom broju prijava tako i u broju slučajeva sa smrtnim ishodom i teškim povredama po godini biće dobar pokazatelj uvođenja reda i potpune profesionalizacije ovog sektora.