Dobro nam došla, milicijo vaša

Prošlo je skoro deset godina od kada je komunalna policija promovisana u gradsku službu koja će menjati Srbiju nabolje tako što će rešiti komunalne probleme i rasteretiti „redovnu” policiju od poslova kao što su buka iz stambene zgrade ili zatvaranje ugostiteljskih objekata nakon kraja radnog vremena. Iako je formirana u 21 od 29 gradova Srbije, javnost skoro da ništa ne zna o njenom stvarnom doprinosu komunalnom redu, dok je istovremeno prati niz incidenata. Preko 17.000 građana je podnelo onlajn peticiju da se ukine
komunalna policija.

Zna se da je u periodu od 2013. do 2015. godine radilo skoro 650 komunalnih policajaca u Srbiji koji su primili više od 77.000 prijava građana zbog komunalnih problema, izdali preko 230.000 prekršajnih naloga i podneli skoro 40.000 zahteva sudiji za prekršaje. U istom tom periodu komunalni policajci su 113 puta primenili silu, dok su građani podneli pritužbe protiv 158 komunalnih policajaca. Pokrenuto je 37 disciplinskih postupaka zbog povreda službene dužnosti. Četiri komunalna policajca su suspendovana i to tri iz Niša.

Svi ti brojevi ne pokazuju u kojoj meri je komunalna policija unapredila komunalni red u zemlji, rasteretila policijske službenike i ponašala se odgovorno. Razlog je jednostavan. Procena stvarnog doprinosa komunalne policije komunalnom redu u Srbiji nikada nije urađena, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova se nikada nije oglasilo povodom zakonitosti primene sile komunalnih policajaca. Predstavnici vlasti su to dobro znali 2017. godine kada su odustali da potroše 2,5 miliona dinara za popravku reputaciju komunalnih policajaca i umesto toga odlučili da analiziraju dotadašnji rad ove službe lokalne samouprave.

Ipak, nije poznato da je analiza urađena i predstavljena, barem Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave. Ali to nije sprečilo predstavnike beogradske gradske vlasti da iniciraju usvajanje Zakona o komunalnoj miliciji za koji su u julu ove godine glasali narodni poslanici nakon javne rasprave u kojoj nije obezbeđen dovoljan nivo transparentnosti i participativnosti. Dodatno, usvajanje zakonskog okvira o komunalnoj miliciji nije planirano nijednim važećim strateškim dokumentom. Čak se ni u Akcionom planu strategije razvoja Beograda do 2021. godine ne predviđa da komunalna policija bude nosilac ijedne aktivnosti, a predstavnici gradske vlasti su tražili zapošljavanje 1.000 novih komunalnih milicionara.

Održana je skromna javna rasprava o Nacrtu zakona o komunalnoj miliciji od 15. februara do 6. marta 2019. godine na predlog Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Rasprave o zakonskim rešenjima nije bilo u fazi pripreme zakona, pre utvrđivanja nacrta, već je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave raspisalo javnu raspravu sa gotovim tekstom nacrta zakona. Nacrt zakona je jedino predstavljen u Beogradu na okruglom stolu 28. februara, što nije dovoljno imajući u vidu mogućnost formiranja komunalne milicije ne samo u gradovima, već i u opštinama kojih ima 150 prema važećem Zakonu o teritorijalnoj organizaciji.

Tako je Srbija postala jedina zemlja u Evropi koja za službu lokalne samouprave koristi reč „milicija” koja podrazumeva narodnu vojsku ili naoružani narod, za razliku od redovne ili stajaće vojske. Najčešće se koristi za vojne i paravojne grupe mahom naoružanih ljudi. Milicija je u bivšoj Jugoslaviji bila oružani deo javne bezbednosti, odnosno jedna od službi unutrašnjih poslova. Novi naziv je morao da se smisli s obzirom da je Zakon o policiji već rezervisao reč „policija” samo za Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane, a zakonodavci su se opredelili za naziv „milicija” zbog tradicije koju građani u Srbiji gaje prema milicionarima. Ali to nije najveći problem.

Postoji realna opasnost da komunalna milicija postane sredstvo partijskog zapošljavanja i zaštite vlasti. Ukinuto je ograničenje o maksimalnom broju pripadnika i omogućeno je angažovanje više ljudi, što je bila i namera beogradske vlasti pre usvajanja zakona. Po novom zakonu, komunalna milicija u određenom gradu ili opštini ne može da ima manje od tri komunalna milicionara.  Zakonodavci su se odlučili za donji minimum prilikom zapošljavanja novih kadrova i tako ukinuli ograničenje o maksimalnom broju pripadnika koji je važio prema starom Zakonu o komunalnoj policiji – na svakih 5.000 stanovnika nije moglo biti više od jednog komunalnog policajca.

Novo rešenje nije dobro jer ne doprinosi odgovornom upravljanju javnim sredstvima i uspostavljanju ekonomične organizacione strukture sa optimalnim brojem zaposlenih. Pride, ne postoji javni konkurs za načelnika komunalne milicije, već ga na osnovu diskrecionog ovlašćenja raspoređuje predsednik opštine ili gradonačelnik. Sve se to dešava dok jedan od osnivača vladajuće stranke i sadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije lično kupuje obuću i odeću za celu komunalnu policiju u Kruševcu. Na taj način se jača partijski uticaj na službu i uopšte na zaposlene i to u okruženju gde zakonom nije obavezno formiranje unutrašnje kontrole komunalne milicije.

Suštinski je zakon dozvolio da svi lokalni moćnici mogu da poseduju svoju miliciju koja će moći da primenjuje silu, fizičku snagu, lisice, palicu i biber sprej. Dodatno, komunalni milicionar je dobio pravo da radi prikriveno bez uniforme, zaustavlja i pregleda vozilo i poziva ljude na informativni razgovor. Komunalni milicionar ne sprovodi kriminalističke istrage, ali može da radi bez službene uniforme ako mu tako naredi načelnik. Prikriveni i tajni rad nije opravdan niti primeran opisu posla komunalne policije.

Komunalnoj miliciji je omogućeno da pozove građene na informativni razgovor u svoje kancelarije. Građanin mora da se odazove zahtevu komunalne milicije ili sledi novčana kazna od 10.000 do 50.000 dinara. Takvo pravo nema ni „redovna” policija. Prema Zakonu o policiji, građanin nije dužan da pruži traženo obaveštenje osim ako bi time učinio krivično delo, na šta je policajac dužan da ga upozori. Postoji realna opasnost, imajući u vidu postupanje komunalne policije u prošlosti, da se dovođenjem na informativne razgovore, otimanjem informativnog materijala, lične imovine i drugim oblicima uskraćivanja osnovnih prava, „uteruje” poslušnost političkom režimu.

Umesto da se ukine mogućnost primene sile, zakonodavci su dodavanjem biber spreja proširili asortiman sredstava prinude koja komunalni milicionar može da upotrebi. Komunalna policija ne obavlja policijske poslove i nije odgovorna za javnu bezbednost. Svi poslovi komunalne policije bi trebalo da se rešavaju komunikacijom i medijacijom, a ne silom. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave ne samo da nije dokazalo u prošlosti da su sredstva prinude potrebna komunalnoj policiji za održavanje komunalnog reda, već je u dosadašnjoj obuci komunalnih policajaca predvidela više časova za odbrambene veštine (70) nego za veštine komunikacije (45). Tako je sili dato prvenstvo umesto razgovoru i mirnom rešavanju problema.

I šta je činiti sada. Narodni poslanici bi trebalo pod hitno da promene naziv komunalne milicije u komunalnu policijsku službu. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave treba da objavi sve godišnje izveštaje o radu komunalnih policija. Sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova treba da ispita zakonitost upotrebe sredstava prinude komunalnih policajaca i rezultate predstavi javno u Narodnoj skupštini. Vlada pod hitno treba da ispita dosadašnji rad komunalne policije formiranjem samostalne, nezavisne i nepristrasne komisije u čijem sastavu treba da bude predstavnik Zaštitnika građana i organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Na kraju, potrebno je otvoriti potpuno novu javnu raspravu o budućnosti komunalne policije koja će biti u potpunosti transparentna, participativna i inkluzivna.

Tekst je prvobitno objavljen u nedeljniku NIN 18. jula 2019.