Šta u praksi znači „pravo javnosti da zna“ kada je reč o sektoru bezbednosti Srbije?

U susret Danu prava javnosti da zna koji se obeležava 28. septembra, Poverenik će dodeliti nagrade za najbolje izrađeni Informator. Valja stoga napraviti osvrt na praktikovanje ovog prava u sektoru bezbednosti, tačnije, na koji način akteri sektora bezbednosti dostavljaju informacije na uvid građanima.

Zakonska je obaveza svih organa javne uprave da imaju svoj Informator o radu. Takođe, podzakonskim propisom, „Uputstvom za izradu i objavljivanje Informatora“, preciznije je definisano šta sve treba da sadrži Informator i na koji način treba da bude dostupan javnosti. Analizom nekolicine informatora o radu aktera sektora bezbednosti, Centar je nastojao da pruži svoj doprinos promociji prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

Koje to informacije građani imaju pravo da saznaju? Strukturisani skup informacija počinje sa „ličnom kartom“ organa javne uprave u kojoj se predstavlja organizacija, čelni ljudi, osobe zadužene za postupanje po zahtevima građana kao i najvažniji kontakti. Potom, dobar Informator sadrži spisak zakona i podzakonskih akata koji se primenjuju u toj instituciji. Jedna od važnijih stavki Informatora je i budžet sa podacima o javnim nabavkama, gde građani mogu da steknu uvid u to na šta se troše pare poreskih obveznika. Pored ovih delova, građani mogu da nađu i podatke o ovlašćenjima i nadležnostima zaposlenih u tom organu javne uprave, kao i o vrstama informacija u posedu tog organa i načinu njihovog čuvanja. Posebnu celinu čine deo o često postavljanim pitanjima građana, koji bi trebalo da pruži uvid  u one informacije koje su samo za taj organ karakteristične.

Na koji način akteri sektora bezbednosti ispunjavaju svoje zakonske obaveze? Analizirali smo Informatore o radu BIA, MUP i Ministarstva odbrane u periodu od 2008. do 2011. godine. Primetno je da su ove tri institucije u 2008. godini samo formalno objavljivali informatore, koji nisu bili u skladu sa tadašnjim Uputstvom. Naime, nijedan od tri Informatora nije sadržao detaljan plan budžeta, prihoda i rashoda i podataka o javnim nabavkama. MO je imalo samo nekoliko informacija o budžetu, ali bez mogućnosti građana da ostvare uvid u strukturu potrošnje. Sva tri Informatora nisu prelazila obim od dvadesetak strana, dok, poređenja radi, današnji Informatori ovih institucija imaju oko stotinak stranica. Ministarstvo odbrane je blagovremeno ažuriralo svoj Informator o radu, dok je u slučaju BIA i MUP vladalo zatišje u periodu 2008.-2010. godine. U MO već od 2007. godine postoje lica zadužena za postupanje po zahtevima građana za informacijama od javnog značaja, dok su u MUPu tu funkciju obavljala lica iz Biroa za predstavke i žalbe. Izostavljen je i deo o najčešćim pitanjima građana, što je u naknadnim verzijama ispravljeno.

U 2010. godini dolazi do promene prakse, koja je najizraženija u MUP i u BIA. Naime, njihovi su Informatori poslednji put ažurirani 2008. odnosno 2009. godine. Krajem 2010. godine obe institucije objavljuju Informatore koji su vrlo detaljni, sa svim neophodnim informacijama koje Uputstvo propisuje. Najnoviji Informator o radu MUP ima čak 400 stranica i prikazuje sve stavke iz ostvarenih javnih nabavki, kao i najveći deo budžeta. Ranije skrajnute informacije o najčešćim pitanjima građana uredno su navedene u Informatoru. BIA takođe redovno ažurira svoj Informator, mada su budžetske stavke, zbog prirode posla, manje zastupljene – veliki je broj poverljivih nabavki koje se ne prikazuju u Informatoru. Opet, postoje podaci o ukupnim sumama u javnim nabavkama, kao i o podaci o nabavkama male vrednosti.

MO, pak, blagovremeno poboljšava kvalitet svog Informatora, pa su tako na njihovom sajtu dostupni posebni aneksi o javnim nabavkama po tromesečjima u poslednje tri godine. Takođe, ovo ministarstvo građanima daje ukupnu cifru budžeta koji se odvaja za potrebe dve njene agencije – VOA i VBA.

Može se primetiti značajan kvalitativni iskorak ove tri institucije u izradi njihovih Informatora. Na ovaj način građani mogu da saznaju neophodne informacije, a ostvaruje se i veći nadzor nad sektorom bezbednosti. Nadajmo se da velike finansijske afere poput „Satelita“, „Pancira“ ili „Upaljača za policiju“ neće više potresati trusno tlo srpske politike, te da će se budžetska sredstva koristiti na odgovorniji način.