Tri boje srpsko-ruskog bezbednosnog partnerstva

Tokom poslednje posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu 2014. nastave nije bilo u 55 ustanova, 29 srednjih i 26 osnovnih škola, dok su časovi bili skraćeni u 49 škola. Ruskog predsednika su čuvale jake bezbednosne snage, više hiljada pripadnika policije. Režim saobraćaja je bio izmenjen. Neke ulice su bile zatvorene, kao i autoput. Saobraćaj je bio zatvoren za građane 12 kilometara od kolone u kojoj je bio Vladimir Putin. Ne baš običan dan u Beogradu, ali bezbednost je sačuvana, nije bilo incidenata.

Četiri godine kasnije u Skupštini se raspravlja o sporazumu o saradnji Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije (FSO). Iako se očekivalo da predlagači zakona objasne koristi od sporazuma za građane – na primer, da će gužve u gradu prilikom poseta visokih stranih zvaničnika biti manje jer će naši policajci biti bolje obučeni u Rusiji; da će troškovi poseta koštati manje građane jer neće biti potrebno angažovati više hiljada policajaca; da će deca sasvim normalno ići u školu tokom bezbednosno rizičnih poseta stranaca; da će naše diplomate u Moskvi biti bezbednije – takvih izjava nije bilo.

Naprotiv, u Skupštini su političari objašnjavali, ne ulazeći isuviše u detalje, da se sarađuje sa svima; da je reč o tipskom sporazumu sa službom koja je slična našoj Jedinici za obezbeđenje; da je sve u skladu sa zakonom; da nije reč o saradnji sa tajnim službama. Iako je sve ovo tačno, saradnja između MUP-a i FSO-a je već postojala. Ministar unutrašnjih poslova kaže da su „naši momci išli u Rusiju da uče da voze blindirana vozila po ledu“. Takođe, ruski instruktori su bili u trening centru „Navak“ gde je održana javna demonstracija veština koju su policajci iz Srbije naučili u Rusiji. Logično je postaviti pitanje: kako je prethodna saradnja realizovana bez ratifikovanog sporazuma u Skupštini i da li je moglo tako?

Sve u svemu, aktuelno srpsko-rusko bezbednosno partnerstvo ima tri boje: zelenu, žutu i crvenu, kao na semaforu.

Zelena

Potpisivanje sporazuma je u skladu sa našim pravom. Organi državne uprave sa nadležnim organima drugih država mogu zaključivati posebne međunarodne ugovore o saradnji prema Zakonu o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora iz 2013. godine (član 19). Dužni su da obaveste Vladu o ovom poslu.

MUP i FSO su državni organi koji se bave bezbednosnom zaštitom štićenih lica i objekata – predsednik, direktor policije, šefovi bezbednosnih službi, strani državnici tokom poseta, najviši nosioci pravosudnih funkcija, kao i zgrade ministarstava i slični objekti. U tom smislu, nije čudno da dva organa sarađuju i pri tome potpišu dokument partnerstva jer se bave istim poslom.

MUP je po Uredbi o određivanju poslova bezbednosne zaštite određenih lica i objekata jedan od državnih organa u Srbiji koji obavlja poslove bezbednosne zaštite. U MUP-u se tim poslom bavi posebna Jedinica za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata. FSO je zadužen da zaštiti objekte, zaštićena područja, lica, informacije, uključujući tajne podatke, kao i informacione sisteme ruskih državnih organa. U tom smislu, ovlašćenja ruske službe su šira u odnosu na pandan u Srbiji.

Ruska služba se bavi sprečavanjem, otkrivanjem i suzbijanjem krivičnih dela u zaštićenim područjima, mestima stalnog i privremenog boravka lica koja su pod bezbednosnom zaštitom, kao i praćenjem njihovih putovanja. Pored toga, ruska služba se bavi zaštitom državnog informaciono-komunikacionog sistema. U Srbiji tužilaštvo sprovodi istrage, dok je policija dužna da postupa prema zahtevima tužilaštva. Informacionom bezbednošću se bavi Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. U toj oblasti, MUP je deo tela za koordinaciju poslova informacione bezbednosti koje je nastalo 2016. godine. Zaključno, zaštita državnih informaciono-komunikacionih sistema nije u isključivoj nadležnosti MUP-a, što je važno jer sporazum obuhvata i ovu oblast.

Žuta

Postoje dve glavne dileme u vezi sa sporazumom između MUP i FSO. Prvo, u Srbiji nije uobičajeno da MUP, kao državni organ, potpisuje međunarodni obavezujući ugovor.

Na osnovu javno dostupnih informacija, Srbija je potpisala preko 40 sporazuma o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova sa drugim državama ili međunarodnim organizacijama. Vlada je potpisala 32 sporazuma, dok je MUP potpisao četiri, sa, između ostalih, saveznim austrijskim ministarstvom unutrašnjih poslova i ministarstvom javne bezbednosti Kine. Za neke sporazume nije moguće naći informaciju ko ih je potpisao. Ipak, u najvećoj meri, MUP zaključuje memorandume o razumevanju, saradnji ili protokole, i ima ih preko 50. Štaviše, prethodni aranžman između MUP-a i Federalne službe Ruske Federacije za kontrolu prometa narkotika zaključen 2015. godine je imao formu memoranduma o saradnji, a ne obavezujućeg međunarodnog ugovora, kao što je slučaj sada.

Nameće se pitanje šta se u međuvremenu promenilo; zašto je odlučeno da se potpiše obavezujući međunarodni ugovor, i to za tako specifičnu oblast kao što je bezbednosna zaštita štićenih lica i objekata, koja se uglavnom reguliše tehničkim dokumentima, pri čemu se neki oblici saradnje već uspešno realizuju. Štaviše, sekretar Saveta za bezbednost Ruske federacije je tokom posete Srbiji 2016. godine najavio potpisivanje neobavezujućeg memoranduma o saradnji, a ne međunarodni obavezujući ugovor.

Drugo, iz pojedinih delova sporazuma čini se da se saradnja uspostavlja za mnogo širi okvir, a ne samo za bezbednosnu zaštitu štićenih lica, kao što je istaknuto u uvodom delu sporazuma.

Ako se pažljivije pogleda sporazum, obezbeđenje objekata se izričito ne navodi kao predmet saradnje u uvodnom delu sporazuma, već samo bezbednosna zaštita lica. To su odvojene stvari. Ali, to nije jedino. Dve od šest oblasti saradnje nisu detaljno razrađene u sporazumu. Radi se o „obezbeđenju unutrašnje bezbednosti“ i „neutralizaciji kompjuterskih napada na državne informacione resurse od vitalnog značaja“.

Saradnja u oblasti obezbeđivanja unutrašnje bezbednosti je preširoko definisana, kao „stanje efikasne zaštićenosti Strane od spoljnih i unutrašnjih pretnji koje omogućava sposobnost suprotstavljanja različitim faktorima koji je ugrožavaju“, i praktično može da podrazumeva sve oblasti saradnje predviđene sporazumom i više od toga, što može da dovede do praktičnih problema u saradnji ili je cilj sporazuma bio nešto sasvim treće, pa je namerno ostavljeno tako široko.

Zaštita od kompjuterskih napada zaista spada u domen mera preventivno-tehničke zaštite, pre svega u smislu funkcionisanja sistema veza. Ipak, ovde nisu u fokusu samo štićeni objekti već svi državni informacioni resursi od vitalnog značaja, što je daleko širi pojam. To podrazumeva da u sprovođenju ovog sporazuma sa srpske strane ne učestvuje samo MUP, već i ostali ograni koji se bave informacionom bezbednošću – od Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija preko službi bezbednosti i Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka do Nacionalnog centra za prevenciju bezbednosnih rizika u informaciono-komunikacionim sistemima. Navedeni organi se ne spominju u sporazumu.

Crvena

Rusija i Srbija moraju da obezbede razmenu tajnih podataka da bi ovaj sporazum bio primenljiv u praksi. Za svaku državu ova tema je osetljiva zbog interesa nacionalne bezbednosti.

Nije jasno kojim podacima će ruska strana imati pristup i šta će se razmenjivati, pogotovo jer su pojedine oblasti saradnje isuviše preširoko postavljene, kao što je već objašnjeno. Štaviše, sporazumom se omogućava da MUP i FSO razmenjuju informacije o pitanjima od zajedničkog interesa, što je ponovo zaista beskrajno. Pri tome, sporazumom je zabranjeno prosleđivanje informacija trećoj državi, dok su Srbija i Ruska Federacija 2014. godine potpisale sporazum o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka. Ali, ništa se ne zna o sprovođenju ovog sporazuma. Konkretna saradnja će verovatno biti daleko od očiju javnosti s obzirom da će biti regulisana posebnim protokolima.

Nejasni oblici saradnje mogu različito da se protumače i potencijalno da imaju negativne posledice na dalji proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Postoje različita tumačenja o ruskom uticaju na Srbiju, i Balkan uopšte. Jedni tvrde da Rusija aktivno radi da destabiliše region, dok drugi smatraju da nije tako. Bez obzira ko je u pravu, poznato je sledeće. U okviru evropskih integracija Srbija će morati u jednom trenutku da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom, ako želi da postane punopravna članica ove međunarodne zajednice. Sporazum će sigurno zainteresovati evropske birokrate imajući u vidu da su Evropljani produžili sankcije Rusiji koje traju već tri godine. Srbija još nije uvela sankcije Rusiji, niti ih najavljuje, već izričito kaže da to neće nikada uraditi i sve više produbljuje svoju saradnju. Tri različita sporazuma sa Rusijom su trenutno u skupštinskoj proceduri za usvajanje.

Bilo bi mnogo bolje i korisnije da se sporazum nedvosmisleno odnosi na saradnju prilikom obavljanja poslova bezbednosne zaštite štićenih lica i objekata. Pri tome, pisci zakona bi trebalo detaljno da objasne koristi i troškove za građane.