Ulični špijun

Prošlo je dve godine od kada su predsednik kineske kompanije Huawei i ministar unutrašnjih poslova potpisali sporazum o partnerstvu za uvođenje eLTE tehnologije, koja obezbeđuje brži pristup internetu preko mobilne mreže i time bolju razmenu podataka. Tada je predstavljen i sistem pametnog video nadzora „Bezbedan grad“, koji bi trebalo da poboljša stanje javne bezbednosti i u koji je važno uključiti građane i omogućiti im da prijave bezbednosne probleme.
Tu se Singapur, London, Dubai i Najrobi navode kao primeri dobre prakse.

U Srbiji građanima još uvek nije do kraja objašnjeno kako će ovaj sistem funkcionisati i kako će biti zaštićena njihova privatnost, jer se video snimanjem na javnim mestima nesumnjivo prikupljaju lični podaci. Izgleda da su donosioci odluka zaboravili, namerno ili ne, da Ustav garantuje zaštitu podataka o ličnosti i da svako ima pravo da bude obavešten o prikupljanju ličnih podataka, kao što ima pravo i na sudsku zaštitu u slučaju njihove moguće zloupotrebe.

Beograd je pre godinu dana dobio 32 video kamere za koje se u početku nije znalo ni ko ih je postavio. Kasnije je ministar unutrašnjih poslova objasnio da to policija zamenjuje stare kamere novima. Nedavno je najavljeno da će policija radi unapređenja bezbednosti i smanjenja kriminala u sledeće dve godine instalirati oko 1.000 kamera, koje će moći da prepoznaju lica i registracije vozila na 800 lokacija na važnijim beogradskim ulicama i u većim podzemnim prolazima.

Video nadzor na javnim mestima može da poveća bezbednost i smanji kriminal ako je postavljen na pravi način na ključnim lokacijama. Međutim, ovakva najava je sporna jer se ne zna kako će se štititi privatnost ljudi, što je posebno problematično imajući u vidu razmere zloupotrebe ličnih podataka u dnevno političke svrhe. Zato predviđeni video nadzor više liči na uspostavljanje veće kontrole nego bezbednosti građana, jer nisu ispunjeni ni osnovni preduslovi zaštite privatnosti koje je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) ustanovila pre skoro 40 godina.

Građani imaju pravo da znaju kako i gde se prikupljaju njihovi lični podaci, a potom treba da pristanu na to, to jest da daju svoju saglasnost. U ovom konkretnom slučaju, ljudi nisu dobili ni informaciju o lokacijama na kojima će video kamere biti postavljene. Takođe se ne zna ko će u policiji prikupljati, obrađivati i na koji način koristiti podatke o građanima. Nije objašnjeno ni kako će se obezbediti tajnost i sigurnost podataka od napada i krađa, kao ni odgovornost onih koji prikupljaju podatke u slučaju greške.

Ne postoji ni efikasan mehanizam koji građanima obezbeđuje sudsku zaštitu ako dođe do zloupotrebe ličnih podataka. Javnost nije upoznata ni sa time kako će policija voditi računa da kamera snima samo prostor neophodan za njihovu bezbednost, a ne nešto drugo. Ne zna se da li će kamere moći da prate građane dok šetaju, trče ili se voze. Nije poznato ni to da li je policija ispitala sve ostale mogućnosti kontrole određenog prostora na manje invazivan način po privatnost ljudi. Razmatra se video nadzor, a da pre toga ova oblast nije jasno uređena zakonom kako Ustav nalaže.

Video nadzor može da unapredi bezbednost, pre svega u saobraćaju, kombinacijom velikih kazni i kontrolisanjem prostora. Osumnjičena lica često priznaju da su napravila grešku ako im policajac ili tužilac pokaže video snimak. Ljudi se osećaju sigurnije kada vide kameru. Ali neka istraživanja pokazuju da video nadzor ne smanjuje značajno broj krivičnih dela. Na primer, od uvođenja ekstenzivnog video nadzora u Britaniji nije bilo većeg smanjenja nasilnih incidenata i ulične trgovine drogom, mada je smanjen broj krađa, naročito automobila.

Za sada je u Srbiji sigurno jedino to da država želi da neprekidno prati naše ponašanje. Ako hoće da dokaže suprotno, važno je da pravno uredi oblast video nadzora i detaljno objasni ljudima ko, šta, gde, kako i zašto će ih nadzirati.

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Pescanik.net.