Neinformisanost, etnička distanca i konfuzija karakterišu stavove građana o kosovskom sporu

Na događaju su predstavljena istraživanja koje su sproveli BCBP i KCSS.

„Ova istraživanja su veoma značajna jer je neophodno da čujemo glas i stavove građana. Rezultati su nam pokazali da građane zbunjuju poruke koje o dijalogu Beograda i Prištine dobijaju od političara. Vreme je da se demokratski principi – vladavina prava, borba protiv korupcije, transparentnost – povežu sa dijalogom“, istakao je direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Igor Bandović.

Šta misle građani o kosovskom sporu?

Istraživačica BCBP Maja Bjeloš je objasnila da kod građana Srbije postoji „kognitivna disonanca“ kada je reč dijalogu sa Kosovom, jer ga dve trećine ispitanika podržava kao rešenje, ali ne vide da je išta promenio, niti osećaju ličnu korist. Većina i ne zna šta je cilj dijaloga. Dodatno, iako polovina građana Srbije ima jaku želju da se Kosovo „vrati“, ogromnoj većini je neprihvatljivo da kosovski Albanci imaju značajniju ulogu u društvu jer smatraju su razlike prevelike. Čak tri četvrtine građana ne bi prihvatilo da kosovski Albanci budu javni zvaničnici u Srbiji ili da budu u braku sa nekim od članova njihove porodice.

„Iako je Kosovo u medijima prisutno kao tema, informacije o sadržini dijaloga su ograničene ili ih nema. Podaci iz istraživanja ukazuju na meku moć vlasti da utiče na stavove građana i oblikuje javno mnjenje budući da se većina građana informiše o odnosnima Kosova i Srbija preko televizije i to javnog servisa. Vlast očigledno ima “alate” da utiče na građane da joj bezuslovno veruju, ali ih ne koristi da normalizuje odnose između dve zajednice i dva naroda“, istakla je Bjeloš.

Istraživanje Kosovskog centra za bezbednosne studije pokazuje da građani Kosova takođe podržavaju dijalog, ali isto tako ne osećaju promene u međusobnim odnosima niti boljitak u ličnom životu, naveo je istraživač KCSS Plator Avdiu. On je naveo da je to loše jer se tehnički sporazumi proizašli iz Briselskog dijaloga primenjuju još od 2011, a oko 80 odsto građana ni danas ne oseća promene. Dodao je da trećina ne zna šta je cilj dijaloga, što tumači kao posledicu netransparentnih poruka političara. Dodatno, samo 17 odsto građana Kosova vidi rešenje spora sa Srbijom kao uslov za ulazak u EU, a čak 83 odsto kao najveći problem vidi organizovani kriminal i korupciju. Velika etnička distanca se vidi i u ovom istraživanju – kako navodi Avdiu, čak 93 odsto Albanaca ne bi prihvatilo Srbe kao članove porodice, a 70 odsto ne bi prihvatilo kao nadređene na poslu.

Komentarišući rezultate istraživanja, Nikola Burazer, programski direktor Centra savremene politike je naglasio da je „dobra stvar da su nam istraživanja pokazala da ljudi podržavaju dijalog, a loše je što postoji ogromno nepoverenje između dve zajednice. Društvene veze su slabe pošto većina ljudi nikada nije imala dodira sa „drugom stranom“ i jedini kontakt koji imaju je preko političara. Politički narativ se stoga mora promeniti.“

Prema rečima Burazera, primer Severne Makedonije i Grčke pokazuje da kada političari promene retoriku i počnu da govore o budućnosti i zajedničkoj saradnji, umesto o neprijateljima i gubitnicima, veće su šanse za postizanje zajedničkog sporazuma kojim se rešava dugogodišnji spor.

Šta misle građani o spoljnoj politici i odnosima u regionu?

Prema mišljenju građana Srbije, najveći prijatelji Srbije su Rusija i Kina, dok su nam neprijatelji pre svega susedne zemlje – Hrvatska, a potom Albanija, ali i SAD, naveo je istraživač BCBP Vuk Vuksanović. On je naveo da je pozitivna percepcija Rusije proizvod pre svega čvrste podrške Kremlja Srbiji po pitanju Kosova u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i ruskog konfrontiranja sa Zapadom, koje izaziva simpatije velikog dela srpske javnosti usled negativne percepcije prema NATO-u i SAD-u.

„Ovako pozitivna percepcija Rusije u javnosti, kao i stav Moskve u vezi sa statusom Kosova, predstavljaju potencijalni problem za vlast u Srbiji koja strahuje da bi Moskva mogla da stavi veto u Savetu bezbednosti UN na bilo koje kompromisno rešenje kosovskog spora koje bi Beograd dogovorio sa Prištinom. Zbog toga je u poslednje vreme vidljivo izvesno zahlađenje u odnosu Beograda prema Moskvi, koje se odražava i u političkom diskursu u provladinim medijima. Dodatno, pored Rusije, javnost doživljava Kinu kao ekonomsku silu u usponu koja nije priznala nezavisnost Kosova, a uspomene na bombardovanu kinesku ambasadu tokom NATO intervencije 1999. godine doprinose osećaju solidarnosti sa kineskim narodom. Porast prokineskih stavova u javnosti nesumnjivo je i ishod kampanje vlasti u Beogradu, ali i kineskih diplomata. Rezultat kampanje možemo videti i u činjenici da 75 odsto ispitanika pogrešno veruje da je Kina Srbiji pružila najviše pomoći u borbi protiv pandemije, iako je zapravo najveći donator bila Evropska Unija (EU)“, pojasnio je Vuksanović.

Stavovi građana Kosova o prijateljima i neprijateljima su potpuno drugačiji. Ramadani Ljazi iz Kosovskog centra za bezbednosne studije navodi da 86 odsto građana misli da Amerika i Nemačka imaju najpozitivniji uticaj na Kosovo, a da 60 odsto misli da negativno utiče Kina, a 78 odsto to misli za Rusiju. U regionu, najnegativniji uticaj građani Kosova (89 odsto) ocenjuju da dolazi iz Srbije.

„Dijalog između Srbije i Kosova nije vođen na pravi način poslednje dve decenije. Karakterišu ga značajan nedostatak trensparentnosti. Narativi koji prate dijalog su kontrolisani isključivo od strane političara. Ljudi nisu dovoljno informisani što se vidi i u činjenici da Srbija kao drugog neprijatelja vidi Albaniju, iako nikada nisu bile u sukobu. Čak i predsednik Srbije Aleksandar Vučić sarađuje sa albanskim premijerom Edijem Ramom oko mini-Šengena“, zaključila je Englejuše Morina iz organizacije Evropski savet za spoljnu politiku iz Berlina, komentarišući rezultate istraživanja.