Civilna kontrola vojske i policije

Knjiga ima pet odeljaka. Prvi deo, o „Civilno-vojnim odnosima i načelima civilne kontrole vojske“, napisao je Milorad Timotić. Posle kratkih uvodnih napomena, on nudi istorijski pogled na civilno-vojne odnose i civilnu kontrolu vojske i opisuje ove odnose u bivšim socijalističkim državama. Nakon diskusije o preduslovima za uspešnu civilnu kontrolu vojske, ovde je i poglavlje o načelima civilne kontrole vojske: suprematiji civilne u odnosu na vojnu vlast i efikasnoj potčinjenosti vojske civilnom vrhovnom komandantu, priznavanju i prihvatanju profesionalne kompetentnosti i autonomije vojnih profesionalaca u njihovoj stručnoj sferi i depolitizaciji i minimalizaciji mešanja vojske u politiku i političke intervencije u stručna vojna pitanja. Predstavivši civilno-vojne odnose u postkomunističkim državama i osobenosti jugoslovenske situacije, Timotić zaključuje da novim demokratijama ostaje da se prilagode parlamentarnom modelu civilne kontrole vojske da bi mogle biti uključene u savremene evropske političke, ekonomske i vojne integracione procese.

Drugi deo knjige – „Civilna kontrola nad vojskom Jugoslavije“, potpisuje Miroslav Hadžić. On daje sažet prikaz civilno-vojnog nasledja srpskog i jugoslovenskog društva i raspravlja o manjku političkih, bezbednosnih i ustavnih pretpostavki za dalji opstanak i razvoj. Kao poseban problem, razmotrena je činjenica da je vojska imenovana za ključnog unutrašnjeg zaštitnika ustavnog poretka, a dodatni komentari odnose se na vrhovno komandovanje VJ. Hadžić ukazuje na izazove krize pred kojima se vojska nalazi i daje obrise vojno-političkog profila VJ. Ilustrativne tabele prikazuju teme o kojima vrhovni generali VJ govore, kao i one o kojima ćute. Politički uvod u demokratsku civilnu kontrolu nad VJ zaključuje ovaj odeljak.

O problemima „Medija i civilne kontrole vojske“ raspravlja Jovanka Matić, u trećem delu ove knjige. Ona predstavlja indikatore poverenja javnosti u Vojsku Jugoslavije, koja je godinama vrlo visoko rangirana medju institucijama društva. Jedan od izvora ovakvog odnosa javnosti, dokazuje ona, jeste dominantni medijski imidž Vojske Jugoslavije. U zaključku, Matić naglašava ulogu nezavisnih medja kao promotera ideje o civilnoj kontroli vojske.

Četvrti deo knjige posvećen je „Kontroli i nadzoru policije u Jugoslaviji“, a autor je Budimir Babović. Prvo, predstavljeni su neki opšti pojmovi, kao što su spoljna i unutrašnja, ili politička, sudska i civilna kontrola. Drugo, razmatraju se ovi problemi u Jugoslaviji. Kako Babović kaže, budući da u Jugoslaviji nema kontrole i nadzora, izlaganje se uglavnom odnosi na normativna rešenja. Ukratko je prikazano stanje ljudskih prava policajaca.

Peti odeljak knjige predstavlja evaluacija seminara o civilno-vojnim odnosima i civilnoj kontroli vojske i policije u SRJ, namenjenih novinarima. Seminare je organizovao BCBP, u saradnji sa Medija centrom iz Beograda, u Srbiji i Crnoj Gori, u periodu od 1. februara do 6. aprila 2000. godine.

Urednik izdanja je Miroslav Hadžić, profesor na Fakultetu političkih nauka i predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.