Slobodan pristup informacijama od javnog značaja: teorija i praksa

 Istraživački nalazi predstavljeni u publikaciji omogućavaju čitaocu da dobije realan uvid i uoči manjkavosti u primeni Zakona, ali i pokazuju kako se i najbolji zakon može loše sprovoditi. Iz svega navedenog proizlazi da se u današnjem reformskom prilagođavanju standardima EU ne može stati samo na reformi zakonskih rešenja, već da je suština u primeni tih zakona.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojen je 2004. godine, a od tada je nekoliko puta dorađivan izmenama i dopunama (uz usvojenu neophodnu podzakonsku regulativu). Srbija je u 2013. godini dobila međunarodno priznanje za najbolje propise u svetu u oblasti slobode pristupa informacijama od javnog značaja, ali u Srbiji do sada nije rađena nijedna sveobuhvatna analiza primene tog zakona u praksi.

U godišnjim izveštajima Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podatako o ličnosti uočen je porast poštovanja prava na pristup informacijama, kao i porast građanske svesti o značaju korišćenja ovog prava, o čemu govori povećan broj zahteva za pristup informacijama, kao i sve delikatnijih upita. Ipak, praksa pokazuje da postoje problematične zone, kako u zakonskim odredbama (u manjoj meri), tako i u praksi (u većoj meri). Tek četvrtina državnih organa podnosi redovne izveštaje Povereniku, obim i kvalitet Informatora državnih organa variraju, ali ipak najveća odstupanja od Zakona postoje u odgovaranju državnih organa na upite građana. Drugi važan pokazatelj lošeg sprovođenja zakona jeste taj što Vlada uopšte ne podržava primenu zakona: Vlada do sada nije reagovala ni na jedan zahtev za izvršenje Poverenikovih naloga iako je po zakonu dužna da obezbedi njihovo izvršenje.