Ustavna zamisao kontrole i nadzora poslenika bezbednosti Srbije

Autor ovim tekstom nudi jedan od mogućih predloga za izmenu i/ili dopunu Ustava Srbije u delu koji uređuje kontrolu i nadzor bezbednosnog sektora i time pruža doprinos raspravi o promeni Ustava Srbije koja je zvanično najavljivana od 2015. Tokom prethodne dve godine Vlada Srbije svela je zamah promene na ustavne amandmane samo u oblasti pravosuđa, s obzirom da je to uslov za napredak ka članstvu u Evropskoj uniji. U tom procesu kome se još ne nazire kraj, izmene najvišeg pravnog akta u Srbiji pisane su u „gluvim sobama” sadašnjih vlastodržaca i skrojene po meri njihovih interesa, dok je stručna javnost zanemarena, a njeni istaknuti predstavnici verbalno napadani.

Izvan zamaha ustavnih izmena ostala su različita područja života građana, političke zajednice i države Srbije. Vlast, ali i većina njenih oponenata uporno izbegavaju svaku raspravu o potrebi da se Ustavom temeljno (pre)urede područja lične, javne i kolektivne (državne) bezbednosti. Svodni nalazi autorove analize
pokazuju da u Srbiji, kao i u njenim federalnim prethodnicama,
načelo demokratske civilne kontrole i javnog nadzora
državnih posednika sile nije nikad bilo predmet zasebne,
sveobuhvatne i sistemske ustavne i zakonske regulative.

U tu svrhu autor iznosi niz konkretnih preporuka. Predlaže se da se bezbednost Srbije i njenih građana definiše kao opšte, zajedničko i javno dobro, da se u tekst Ustava uvede sistem bezbednosti i Savet za nacionalnu bezbednost, da se utvrde misije svih bezbednosnih aktera i njihova interesna, politička i ideološka nepristrasnost. Demokratskoj civilnoj kontroli i javnom nadzoru treba Ustavom izričito podvrgnuti, pored Vojske, i policiju i službe bezbednosti, kao i druge državne organe koji imaju neko od policijskih ovlašćenja. Ustav treba da predvidi i da Strategiju nacionalne bezbednosti usvaja Narodna skupština, te da ju jednom godišnje izveštava Savet za nacionalnu bezbednost o svom radu i bezbednosnom stanju u zemlji, a predsednik Republike o učincima komandovanja Vojskom Srbije.

Publikacija sadrži sedam celina. U prvom odeljku autor secira koncept demokratske civilne kontrole i izdvaja njene pokazatelje kako bi ih primenio u analizi skorašnjeg ustavnog i bezbednosnog nasleđa Srbije (drugi odeljak). Potom se uporedo razmatraju odredbe jugoslovenskih ustava i Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora o kontroli i nadzoru vojske, policije i službi bezbednosti (treći odeljak). U četvrtom odeljku detaljno se analiziraju odredbe važećeg Ustava Srbije iz 2006, kao i njihova politička recepcija i zakonska razrada iz ugla koncepta demokratske civilne kontrole nad sektorom bezbednosti.

U petom odeljku  razmatraju se ključne odlike političke i bezbednosne dinamike u Srbiji, koju je nakon 2012. godine rečju i delom oblikovao vladajući režim Srpske napredne stranke. Potom je bliže osmotreno na koji to način aktuelni vlastodršci upravljaju i komanduju državnim aparatima prinude, te koji to tip kontrole i nadzora oni nad njima praktikuju (šesti odeljak). U završnom odeljku izložen je i kratko obrazložen predlog za izmene onog dela Ustava u kom je uređena kontrola i nadzor nad bezbednosnim poslenicima Srbije.