Uvek žena, nikad koleginica

I pored vidnog napretka u prijemu žena u policiju i vojsku, čini se da se sistemi bezbednosti i odbrane prilagođavaju promenama „u hodu“, odnosno da ne postoji jasan plan za integrisanje politike rodne ravnopravnosti u sistem obuke, razvoj i vođenje karijere žena. Žene su i dalje, uprkos značajnim reformama, znatno manje zastupljene na operativnim poslovima, kao i na višim komandnim i rukovodećim mestima.

Žene su tokom protekle decenije dobile mogućnost da se zapošljavaju u policiji i vojsci u značajno većoj meri nego što je to ranije bio slučaj. Pored toga, u poslednjih nekoliko godina zaokružen je zakonodavni i institucionalni okvir za rodnu ravnopravnost i zaštitu od diskriminacije. Nedavno je usvojen i Nacionalni akcioni plan za primenu UN SBR 1325 – Žene, mir i bezbednost (2010-2015) kojim su predviđene i posebne mere za uvođenje rodne perspektive u rad sektora bezbednosti.

Ipak, izazovi sa kojima se žene suočavaju u tradicionalno muškim radnim sredinama su brojni i obuhvataju ograničenja vezana za prijem na školovanje, usavršavanje i napredovanje, zatim teškoće usklađivanja profesionalnog i privatnog života, kao i širok spektar verbalnih i neverbalnih ponašanja kojima se favorizuju uvredljivi, neprijateljski i ponižavajući stavovi o ženama.

Žene još uvek nemaju jednake mogućnosti za školovanje za policijski i vojni poziv iz razloga što je upis na Kriminalističko-policijsku akademiju i Vojnu akademiju uslovljen kvotama, tj. „gornjim granicama“ za prijem žena u ove obrazovne ustanove. Policijska i vojna profesija je i dalje opterećena predrasudama da je za njihovo obavljanje od presudne važnosti fizička snaga, a manje intelektualna sposobnost za obavljanje posla, posedovanje različitih veština komunikacije i sl. Žene se percipiraju kao fizički slabije od muškaraca i u skladu s tim dominantno mišljenje je da ne mogu obavljati policijske i vojne poslove jednako dobro kao muškarci.

Takođe, u skladu sa dominantnim predrasudama o tome da su žene osećajnije, pedantnije, analitične, zatim bolje u poslovima nege, pružanja pomoći drugima, interpersonalnim odnosima i u obavljanju drugih dužnosti koje ne zahtevaju fizičku snagu, one su generacijama zastupljene na određenim tipovima poslova koji neformalno važe za “ženske poslove” i teže se probijaju ka “muškim poslovima” – poslovima u specijalnim jedinicama, trupi itd.

Uočava se nepisano pravilo da najveći broj žena u policiji i vojsci može da napreduje samo do određenih nivoa i činova kada im karijera ne ide više uzlaznom linijom nego stagnira. I u ovom, kao i prethodnom slučaju glavni uzrok je postojanje stereotipa i predrasuda da su muškarci bolji rukovodioci od žena.

Žene se suočavaju i sa poteškoćama u usklađivanju profesionalnog i privatnog života koje se najčešće mogu odraziti na napredovanje ili napuštanje posla. Razlog zbog kojeg žene ipak uspevaju da obavljaju određene poslove u policiji i vojsci i da se usavršavaju jeste podrška porodice a ne podrška sistema i kolega.

U dosadašnjoj praksi unutrašnji organi i mehanizmi u policiji i vojsci nisu evidentirali a time ni sankcionisali nijedan slučaj diskriminacije na osnovu pola. Žene zaposlene u policiji i vojsci se retko javno izašnjavaju o diskriminaciji kojoj su izložene, a uopšte je ne prijavljuju strahujući da bi to moglo imati negativne posledice na njihovu karijeru i radno-pravni status. Žene se zato, i pored brojnih institucionalnih organa koji su im na raspolaganju i seta antidiskriminatornih zakona i drugih propisa koji su u Srbiji usvojeni proteklih godina, i dalje osećaju nezaštićeno.

SADRŽAJ:

• Preporuke | 10 |
• I. O istraživanju | 13 |
• II. Diskriminacija žena u Srbiji – opšti trendovi | 17 |
• III. Žene u policiji | 21 |
• IV. Žene u vojsci | 39 |
• V. Pravna zaštita od diskriminacije | 51 |
• VI. Institucionalni mehanizmi za zaštitu od diskriminacije | 55 |
• Literatura | 64 |
• O istraživačkom timu | 68 |