Zakonski okvir demokratske kontrole oružanih snaga i sektora bezbednosti: norme i stvarnost/i

„Ova knjiga se začela na seminaru koji je organizovao Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF). Imajući u vidu visok kvalitet priloga koji su predstavljeni na ovom seminaru, kao i izuzetno produktivnu diskusiju, DCAF je odlučio da izlaganja sa ovog seminara učini dostupnim javnosti“, kaže Biljana Vankovska u uvodnom delu ove knjige. „Na prvi pogled, čini se da je odnos izmedju prava i demokratske kontrole oružanih snaga – bizaran. Pravnici se nikada nisu jasno fokusirali na pitanje demokratske kontrole oružanih snaga (DKOS) i civilno-vojnih odnosa, dok se debata o DKOS tiče čisto zakonskih pitanja. U isto vreme, malo je onih koji osporavaju tezu da je vladavina prava suštinski preduslov za primenu DKOS“, naglašava Vankovska.

Knjiga ima dva dela. U prvom se postavlja problem „Pravnih pitanja DKOS u procesu reforme sektora bezbednosti: slučaj post-komunističkih zemalja u Jugoistočnoj Evropi“, o kojima piše Plamen Pantev. Raspravljajući o zakonskom konceptu DKOS i njenim komponentama, on ističe da bi on trebalo da uključuje: bazičnu saglastnost političkih aktera u društvu (na vlasti i u opoziciji) kad je reč o ulozi i mestu oružanih snaga kao i o demokratskoj kontroli nad njima, uspostavljanje ustavnog i zakonskog okvira sistema subordinacije u okviru komande i kontrole odbrane u miru i ratu, organizaciju za planiranje odbrane koja će garantovati transparentnu i nadgledanu aktivnost oružanih snaga, politički i zakonski garantovano: poštovanje vojnog profesionalizma i kompetencije, depolitizaciju vojnih aktivnosti, odgovornost skupštine za odluke u oblasti bezbednosti i odbrane, zakonsku i političku podršku aktivnosti nezavisnih istraživačkih instituta koji se bave pitanjima bezbednosti i odbrane, štampe i drugih medija, itd. Plantev zaključuje da su, u zemljama jugoistočne Evrope, veliki regulativni zakonski potencijali za primenu demokratske kontrole oružanih snaga.

Pišući o „Društvenim i kulturnim pretpostavkama za promociju i primentu DKOS“, Vojin Dimitrijević naglašava da je ustavno pravo, paradoksalno, jedno od najslabijih grana u zakonodavstvu. Prvo, on govori o propasti Vajmarskog ustava, zatim raspravlja o problematici u komunističkim zemljama i, konačno, prikazuje neke aspekte slučaja bivše SFRJ. „U društvima u kojima se tek uspostavlja novi sistem vrednosti, gde je civilno još u senci etnonacionalne i religijske ideologije, civilni faktor rizikuje da izgubi na važnosti ukoliko njegovi principi nisu prihvaćeni“, zaključuje Dimitrijević.

Naznačujući probleme „Relevancije zapadne pravne ekspertize za vladavinu prava u zemljama u tranziciji“, Lidija Basta Flajner se prvo bavi glavnim izazovima zapadnog modela ustavne demokratije, što je osnov za odgovarajuću ekspertizu u zemljama u tranziciji, a zatim diskutuje o specifičnim strukturnim problemima u procesu transformacije, u uslovima direktne, kratkoročne vladavine prava, uključujući i njihove efekte na moguću demokratsku kontrolu oružanih snaga. Zaključak se odnosi na „glavne naučene lekcije“.Ilona Kiš se bavi „Pravima vojnika u vreme mira: prepreke i mogućnosti za uspostavljanje pravne i vanpravne zaštite u Istočnoj Evropi i centralnim azijskim zemljama“. Bogato ilustrovan primerima, prikupljenim tokom implementacije projekta zaštite prava vojnika u ovim zemjama, ovaj prilog nudi i pogled na perspektivu uvodjenja novog, alternativnog sistema žalbi. Piter Rou piše o „Kontroli Evropskog suda za ljudska prava nad oružanim snagama“, posebno obrazlažući efekte izvan oružanih snaga (njihovo korišćenje tokom gradjanskih nemira ili oružanog sukoba) i efekte unutar oružanih snaga. Uz primere i komentare, zaključak je da je Sud za ljudska prava u stanju da održi ravnotežu izmedju fundamentalnih interesa države i osnovnih prava pojedinca.

Prilog Jana Oberga naslovljen je „Demokratija i DKOS u perspektivi civilnog društva: neke kritičke primedbe.“ Naglašena je potreba da se razmatra DKOS i propituje se koncept oružanih snaga. Razmatra se nekoliko aspekata „zamagljenih“ civilno-vojnih odnosa: vojska sve više preuzima civilne funkcije; demokratska zapadna društva su povećala svoje tehničke kapacitete da nadziru javni prostor i nadgledaju sve tipove komunikacija, tehnologija je sve sofisticiranija, dramatično se povećava broj civila stradalih u ratovima, itd. U zaključku, Oberg se bavi razumevanjem post-hladnoratovskog doba i savremenog militarizma.

Drugi deo knjige, o uspostavljanju DKOS u društvima tranzicije, sadrži nekoliko studija slučaja. „Legalni okvir demokratske kontrole oružanih snaga u Republici Češkoj“, prilog Marije Vlahove, daje opis stanja DKOS u ovoj zemlji, opisuje napredak i glavne principe zakonodavne reforme oružanih snaga i nudi pregled zakonskih rešenja pitanja odbrane sa stanovišta principa DKOS. Vlahova zaključuje da je princip civilne kontrole vojske postao zakonski standard u Češkoj, ali podseća da civilna kontrola nije neophodno i demokratska. „Defense community“ u ovoj zemlji opisano je kao disperzno i nedovoljno definisano. „Civilna i parlamentarna kontrola vojske: ciljevi i principi zakonskog modela u CIS“ naslov je priloga Aleksandra Nikitina. On predstavlja diverzifikovan model civilno-vojnih odnosa i zakonske osnove demokratske kontrole, kao i razloge za uspostavljanja čitavog zakonskog „kišobrana“ nad demokratskom kontrolom vojske. Nikitin opisuje zakonodavni mehanizam CIS modela, glavne principe kodifikovane u nacrtu zakona CIS modela, razmatra pojam i definiciju parlamentarne kontrole, princip političke neutralnosti ili depolitizacije, mehanizam parlamentarne kontrole vojne organizacije, budžet i finansiranje kao sredstava kontrole i odredbe koje štite transparentnost. Vaidotas Urbelis razmatra „Demokratizaciju i integraciju: DKOS u baltičkim zemljama“. Ističući tezu da DKOS ovde odražava generalni trend demokratizacije u društvu u celini, Urbelis prikazuje razvojne faze i faktore koji su uticali na razvoj civilno-vojnih odnosa. Analizirajući odnos izmedju oružanih snaga i javnosti i zakonski okvir u baltičkim zemljama, on zaključuje da je princip DKOS jasno uspostavljen u zakonskom sistemu ovih država. Zakonske procedure su uglavnom primenjene i u praksi, iako ima i nekih teškoća, naročito na izvršnom nivou.

U uvodu svoje diskusije o „Civilno-vojnim odnosima i novim zakonskim rešenjima pitanja odbrane i bezbednosti u Bugarskoj“, Nansen Behar naglašava da je, uprkos napretku postignutom poslednjih godina, razvoj i efikasno upravljanje demokratskim odnosima izbedju društva i oružanih snaga još uvek jedan od prioriteta u bugarskoj političkoj agendi. Sledi detaljan opis novih dostignuća i teškoća, kao i razmatranje društvenih aspekata civilno-vojnih odnosa i budućih zadataka. „Zakonski aspekti i kontroverze demokratske kontrole oružanih snaga u Sloveniji“ je prilog Ljubice Jelušič i Marijana Malešiča. Oni prikazuju koncept civilno-vojnih odnosa u zemljama u tranziciji i analiziraju stvarnu saglasnost i uskladjenost prakse i zakonskih rešenja. Oni daju kratak istorijski osvrt, navode probleme odgovarajućih strateških dokumenata i razmatraju jaz izmedju legalizma i realnosti. Uz diskusiju o podeli na civilnu i vojnu moć, jedan od zaključaka je da je civilna kontrola neprofesionalna. Dimitrios Koukourdinos piše o „Ustavnom pravu i spoljašnjim ograničenjima zakonskog okvira DKOS: slučaj Hrvatske i SR Jugoslavije“. Opisana su zakonska rešenja pitanja odbrane u obe zemlje, a posebne ilustracije date su na dijagramima. Ova kratka analiza, kaže Koukourdinos, pokazuje mogućnosti i ograničenja zakonskih normi da obezbede demokratsku kontrolu oružanih snaga. Miroslav Hadžić razmatra „(Ne)mogućnosti lokalnih nevladinih organizacija da utiču na proces donošenja zakona: izmedju manjka volje i manjka znanja“. Početna teza se dokazuje na slučaju Srbije/SRJ, a opisano je i njeno civilno-vojno nasledje. Detektujući ustavne kontroverze i dileme koalicije DOS, Hadžić analizira svojstva trećeg sektora u Srbiji, u svetlu civilno-vojnog izazova. U aneksu se mogu naći i preporuke za početne korake radikalnog preoblikovanja vojno-odbrambene sfere koja je u Srbiji/Jugoslaviji neophodna kako bi se dostigli moderni standardi lične, društvene i državne bezbednosti.

Prilog Džefa Fišera bavi se „Demokratskom kontrolom oružanih snaga na Kosovu“, a indikativan je i podnaslov – „Bezbednost u odsustvu države“. Ovde je kratak prikaz oružanih snaga: KFOR, UNMIK, Kosovske policije, Kosovskog zaštitnog korpusa i snaga izvan Kosova. Mandat i aktiva medjunarodnih vojnih i policijskih snaga opisuju se kao «znatni». Pregled situacije dat je u 12 ključnih tačaka.

Uvodnu reč u ovoj knjizi dao je ambasador Teodor Vinkler, direktor Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga.

Na kraju knjige, možete pročitati kratke napomene o autorima, Ženevskom centru za demokratsku kontrolu oružanih snaga i beogradskom Centru za civilno-vojne odnose.