Vojska se, zbog posedujuće sile, kao i razornih posledica svoje upotrebe, našla u centru pažnje aktera modernog društva. Nametnulo se odmah pitanje: „Ko čuva čuvare?" U prvi je plan izbila potreba da se trajno spreči politička zloupotreba vojske, ali i vojna zloupotreba politike. Time su obeležene dve ključne (kritične) tačke u kojima se uređuje odnos vojske i društva.

Rezultati ispitivanja pružaju mogućnost za zaključivanje o nekim pitanjima odbrane i vojske o kojima javnost do sada nije imala priliku da se odreñenije izjasni zbog više razloga. Najviše zbog vanrednih okolnosti kroz koje je zemlja prolazila poslednjih desetak godina, kao i zbog posebnog položaja koji je vojska u našem društvu tradicionalno imala.

O civilno-vojnim odnosima i civilnoj kontroli vojske može se govoriti od samog početka vojnog organizovanja u civilizovanim društvima. Vojska, kao element društva koji je bio nosilac sile, morala je na neki način biti ograničavana da tu silu ne upotrebi suprotno opštim društvenim interesima i ciljevima.

Rasprave o načinima na koje vlade kontrolišu oružane snage imaju dugu tradiciju. To je pitanje nedavno, mada je već dugo smatrano rešenim, doživelo neku vrstu renesanse. Pojava posthladnoratovskih demokratija u istočnoj i centralnoj Evropi bila faktor koji je najviše uticao da dođe do takvog razvoja.Suštinski problem restrukturiranja oružanih snaga u tim društvima odnosi se na pitanje kako učiniti da vojska koja koristi silu prinude bude u službi legitimnih, demokratski utvrđenih ciljeva, a da pritom ne bude ugrožena njena profesionalna autonomija bez koje ne može efikasno da obavlja posao.

U prvom su planu spoljne, doduše nespecifikovane, pretnje. U centru druge grupe poruka nalaze se mesni sektor bezbednosti i zatečene oružane snage – vojska, policija, tajne službe i parapolicijske snage.