NADZOR

Da bi osnažili uticaj civilnog društva i povećali vidljivost ekspertize koja postoji u civilnom društvu za kreiranje i sprovođenje politike iz oblasti bezbednosti, odlučili smo da na prijemčiv način predstavimo informacije o organizacijama civilnog društva koje su se do sada angažovale po pitanju ljudske bezbednosti u formi specijalizovanog direktorijuma.

Tokom nekoliko poslednjih godina u Srbiji je značajno porastao broj državnih organa koji su ovlašćeni da primenjuju mere i postupke za tajno prikupljanje podataka. To pravo su sada, pored tradicionalnih korisnika – civilne i vojne službe bezbednosti, policije i suda, stekli još neki državni organi, kao na primer poreska policija i carinska služba, te služba za sprečavanje pranja novca. Javnost u Srbiji još, međutim, ne raspolaže potpunim i sistematizovanim podacima o tome ko, kada i po čijem nalogu, odnosno u skladu sa kojom procedurom i protiv koga ima pravo da primenjuje posebne mere.

Gotovo sve zemlje u tranziciji ka demokratiji, ustanovile su mehanizme koji treba da obezbijede odgovornost policije prema društvu ili da omoguće nadzor nad postupanjem po predstavkama građana.

Suštinu demokratske kontrole oružanih snaga čini odgovor na pitanje – Ko čuva čuvare? U ovoj studiji bavićemo se demokratskom kontrolom oružanih snaga Holandije, istražujući institucionalne i proceduralne elemente društva.

Rasprave o načinima na koje vlade kontrolišu oružane snage imaju dugu tradiciju. To je pitanje nedavno, mada je već dugo smatrano rešenim, doživelo neku vrstu renesanse. Pojava posthladnoratovskih demokratija u istočnoj i centralnoj Evropi bila faktor koji je najviše uticao da dođe do takvog razvoja.Suštinski problem restrukturiranja oružanih snaga u tim društvima odnosi se na pitanje kako učiniti da vojska koja koristi silu prinude bude u službi legitimnih, demokratski utvrđenih ciljeva, a da pritom ne bude ugrožena njena profesionalna autonomija bez koje ne može efikasno da obavlja posao.

Uvidi o dominantnom medijskom imidžu vojske koji se nude publici vrlo su parcijalni, ali ipak dovoljni da se utvrde osnovne karakteristike ovog imidža i medijskog diskursa kojim se taj imidž gradi.

O civilno-vojnim odnosima i civilnoj kontroli vojske može se govoriti od samog početka vojnog organizovanja u civilizovanim društvima. Vojska, kao element društva koji je bio nosilac sile, morala je na neki način biti ograničavana da tu silu ne upotrebi suprotno opštim društvenim interesima i ciljevima.

Rezultati ispitivanja pružaju mogućnost za zaključivanje o nekim pitanjima odbrane i vojske o kojima javnost do sada nije imala priliku da se odreñenije izjasni zbog više razloga. Najviše zbog vanrednih okolnosti kroz koje je zemlja prolazila poslednjih desetak godina, kao i zbog posebnog položaja koji je vojska u našem društvu tradicionalno imala.

Vojska se, zbog posedujuće sile, kao i razornih posledica svoje upotrebe, našla u centru pažnje aktera modernog društva. Nametnulo se odmah pitanje: „Ko čuva čuvare?" U prvi je plan izbila potreba da se trajno spreči politička zloupotreba vojske, ali i vojna zloupotreba politike. Time su obeležene dve ključne (kritične) tačke u kojima se uređuje odnos vojske i društva.