Crne tačke reforme službi bezbednosti u Srbiji

Predlozi su sistematizovani prema najvažnijim grupama pitanja vezanim za reformu službi bezbednosti. U radu su detaljno predstavljeni postojeći problemi i opisane negativne posledice koje nereformisani sektor bezbednosti može imati na demokratski poredak i ljudska prava. Analiza upućuje da službe bezbednosti još nisu u potpunosti uvezane u jedinstven bezbednosno-obaveštajni sistem, pravni okvir koji reguliše njihov rad nije usklađen i pun je pravnih praznina, nije jasna uloga koju BIA u krivičnim istragama ima u odnosu na policiju, a nadzor i kontrola nad službama bezbednosti nije delotvorna.

Nakon obnove državnosti 2006. godine, Srbija je dobila priliku da sektor bezbednosti oblikuje u odnosu na sopstvene potrebe i mogućnosti, neopterećena složenim političkim odnosima svojstvenim (kon)federalnoj državi. Nasuprot očekivanjima javnosti, izostala je sveobuhvatna reforma sektora bezbednosti. Slično kao i nakon petooktobarskih promena, delimična reforma bezbednosno-obaveštajnog sektora vođena je ambicijama političkih aktera da kontrolišu rad službi.

Prva problemska oblast u ovom tekstu predstavlja analiza Saveta za nacionalnu bezbednost. Ovo državno telo za koordinaciju poslova važnih za nacionalnu bezbednost u Srbiji, među svojim stalnim članovima nema Ministra spoljnih poslova, predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, direktora policije ili tužioca za organizovani kriminal, što je u suprotnosti sa praksama u drugim državama. Pored toga, dosadašnja praksa je pokazala da mesto sekretara ovog Saveta političari koriste da bi ostvarili kontrolu nad službama bezbednosti u Srbiji.

Druga celina se tiče policijskih ovlašćenja službi bezbednosti. Spajanje policijskih i bezbednosnoobaveštajnih poslova dovodi do velike koncentracije bezbednosne moći u jednoj organizaciji, čime se ugrožava princip podele vlasti, koji je jedan od glavnih osnova savremenih demokratija. Učestvovanje službi bezbednosti u kriminalističkim istragama može ugroziti tajnost rada službi, dok pravo službi bezbednosti da učestvuje u kriminalističkim istragama dodatno komplikuje i otežava borbu protiv organizovanog kriminala,  zbog  bespotrebnog rasipanja resursa.

Mere tajnog nadzora komunikacija predstavljaju naročito osetljivu oblast rada službi bezbednosti, budući da se njihovom primenom zadire u privatnost građana i privremeno odstupa od pojedinih ustavnih ili zakonskih odredaba. Službe bezbednosti i dalje imaju mogućnost neograničenog presretanja komunikacija, dok pristupanje zadržanim podacima izmiče nadzoru.

Poglavlje posvećeno unutrašnjoj kontroli ukazuje na značaj ovog mehanizma kao prve linije odbrane u sprečavanju nezakonitosti i nepravilnosti, koje se mogu pojaviti unutar institucije. unutrašnja kontrola u službama bezbednosti Srbije ima dobra ovlašćenja za vršenje nadzora i kontrole, ali ne raspolaže dovoljnim resursima i nema dovoljnu nezavisnost i samostalnost u odnosu na direktore službi bezbednosti.

Poslednje poglavlje bavi se spoljašnjim nadzorom nad službama bezbednosti. Skupštinski nadzor predstavlja redovan ali površan kontrolni mehanizam, dok nezavisni državni organi ostaju vodeći nosioci nadzora nad službama uprkos izazovima.

Objavljivanje ove publikacije podržala je Ambasada Kraljevine Holandije kroz projekat „LEGASI – Ka zakonodavnoj reformi bezbednosno-obaveštajnog sistema”. Stavovi izneti u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Holandije.