Tokom nekoliko poslednjih godina u Srbiji je značajno porastao broj državnih organa koji su ovlašćeni da primenjuju mere i postupke za tajno prikupljanje podataka. To pravo su sada, pored tradicionalnih korisnika – civilne i vojne službe bezbednosti, policije i suda, stekli još neki državni organi, kao na primer poreska policija i carinska služba, te služba za sprečavanje pranja novca. Javnost u Srbiji još, međutim, ne raspolaže potpunim i sistematizovanim podacima o tome ko, kada i po čijem nalogu, odnosno u skladu sa kojom procedurom i protiv koga ima pravo da primenjuje posebne mere.

Suštinu demokratske kontrole oružanih snaga čini odgovor na pitanje – Ko čuva čuvare? U ovoj studiji bavićemo se demokratskom kontrolom oružanih snaga Holandije, istražujući institucionalne i proceduralne elemente društva.

Rasprave o načinima na koje vlade kontrolišu oružane snage imaju dugu tradiciju. To je pitanje nedavno, mada je već dugo smatrano rešenim, doživelo neku vrstu renesanse. Pojava posthladnoratovskih demokratija u istočnoj i centralnoj Evropi bila faktor koji je najviše uticao da dođe do takvog razvoja.Suštinski problem restrukturiranja oružanih snaga u tim društvima odnosi se na pitanje kako učiniti da vojska koja koristi silu prinude bude u službi legitimnih, demokratski utvrđenih ciljeva, a da pritom ne bude ugrožena njena profesionalna autonomija bez koje ne može efikasno da obavlja posao.

SFRJ je imala dobro opremljene, dobro obučene i snažne oružane snage koje su, po mnogim ocenama, predstavljale po snazi četvrtu oružanu silu u Evropi. Osnovni zadatak vojske ustavno je određen na sličan način u SFRJ i SRJ – "da štite nezavisnost, suverenitet i celokupnost ovim Ustavom utvrđenog društvenog uređenja."

Jedan od oblika kontrole rada policije je u upravnom sporu. Meñutim, i tada u pojedinim oblastima sudovi su sporo rešavali ili presuđivali na štetu građana zbog formalnih propusta, ohrabrujući time nastavak nezakonitog ponašanja organa i ovlašćenih lica unutrašnjih poslova.

Uvidi o dominantnom medijskom imidžu vojske koji se nude publici vrlo su parcijalni, ali ipak dovoljni da se utvrde osnovne karakteristike ovog imidža i medijskog diskursa kojim se taj imidž gradi.

O civilno-vojnim odnosima i civilnoj kontroli vojske može se govoriti od samog početka vojnog organizovanja u civilizovanim društvima. Vojska, kao element društva koji je bio nosilac sile, morala je na neki način biti ograničavana da tu silu ne upotrebi suprotno opštim društvenim interesima i ciljevima.

Izuzetost VJ od demokratske civilne kontrole direktan je proizvod načina utemeljenja i funkcionisanja SR Jugoslavije. Dublji se, pak, koreni toga nalaze u civilno-vojnom nasleđu srpskog i jugoslovenskog društva.

Rezultati ispitivanja pružaju mogućnost za zaključivanje o nekim pitanjima odbrane i vojske o kojima javnost do sada nije imala priliku da se odreñenije izjasni zbog više razloga. Najviše zbog vanrednih okolnosti kroz koje je zemlja prolazila poslednjih desetak godina, kao i zbog posebnog položaja koji je vojska u našem društvu tradicionalno imala.