Komparativna analiza studija slučaja Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Kosova UNSB 1244, Makedonije i Srbije

Na osnovu analize trendova iz pojedinačnih studija sedam organizacija sa Zapadnog Balkana viši istraživač u Institutu za demokratiju i medijaciju iz Tirane Arjan Dirmiši izveo je dva glavna zaključka o efikasnosti nadzora nezavisnih državnih organa nad sektorom bezbednosti u regionu.

Prvo, nezavisne državne institucije su u sistemu demokratskog upravljanja zemalja Zapadnog Balkana postale svakodnevna pojava i postoje dokazi da postaju sve značajniji faktor prilikom nadzora bezbednosnog sektora u zemljama Zapadnog Balkana (ZB). One značajno doprinose očuvanju i unapređenju ljudskih i osnovnih građanskih prava, boljem upravljanju finansijama i kontroli i sprečavanju korupcije.

Nezavisne državne institucije se sve više bave zaštitom građana od zloupotrebe ovlašćenja koje mogu počiniti pripadnici policije i drugih organa za primenu zakona, zatim zaštitom prava zaposlenih u sektoru bezbednosti, zaštitom ličnih podataka, uravnoteženom i proporcionalnom upotrebom posebnih istražnih mera, borbom protiv diskriminacije, te pristupom informacijama od javnog značaja.

Takođe, nezavisne državne institucije koje nadziru izvršenje državnog budžeta sve više se usredsređuju na standarde koji se odnose na pravilno trošenje sredstava u bezbednosnom sektoru. Provera javnih nabavki i trošenja sredstava u oružanim snagama, policiji i bezbednosno-obaveštajnim agencijama više ne predstavlja nemoguću misiju, iako je vreme kada će ova vrsta nadzora postati redovna pojava još uvek daleko. S obzirom na to da bezbednosni sektor ima ključnu ulogu u borbi protiv korupcije, ta vrsta borbe je postala nova glavna oblast interesovanja nezavisnih državnih institucija.

Drugo, uprkos razlikama koje postoje između država, evidentno je da postoji jaz između zakonskih odredaba kojima je propisane nadležnosti nezavisnih državnih institucija i njihove delotvorne primene. Ona je vidljiva kako prilikom primene odredbi kojima se garatnuje nezavisnost nezavisnih državnih institucija, tako i prilikom poštovanja njihovih odluka i preporuka.

Ostaje pitanje da li će nezavisne državne institucije kroz praksu postajati neizbežni deo sistema demokratske kontrole i nadzora sektora bezbednosti, ili će stagnirati, gubiti značaj i vremenom se pretvoriti u institucije koje služe samo za ukras.

Sledeće razlike u institucionalnoj snazi su uočene tokom ovog istraživanja. U načelu, Ombudsmani i državne revizorske institucije predstavljaju najstabilnije institucije posmatrano u odnosu na njihovo trajanje i na poštovanje pravila u skladu sa kojima su osnovane. Međutim, kada je reč o poštovanju ovlašćenja, njihova ocena je ipak prosečna, jer se njihove odluke i preporuke ne poštuju potpuno, dok se odredbe čiji je smisao da im garantuju finansijsku i političku nezavisnost samo delimično primenjuju.

Takođe, poverenik za zaštitu podataka i poverenik za informisanje dobili su prosečne ocene, i za stabilnost i za poštovanje njihovih ovlašćenja. Izuzetak je Poverenik za slobodan pristup informacijama i zaštitu ličnih podataka u Srbiji.

S obzirom na to da obično nastaju kao ‘prateće’ organizacije ombudsmana i da nisu direktno zasnovane na ustavnim odredbama, podložne su institucionalnim promenama, usled kojih njihova stabilnost varira. Kada je reč o primeni preporuka, nezavisne državne institucije koje nadziru zaštitu podataka i pristup informacijama od javnog značaja u većini zemalja regiona imaju nižu ocenu nego ombudsmani i državne revizorske institucije. Slično tome, primena zakonskih odredaba koje bi trebalo da garantuju njihovu institucionalnu nezavisnost još je nepotpunija nego što je to slučaj kada je reč o ombudsmanu i državnoj revizorskoj instituciji.

Niske ocene kada je reč o stabilnosti i poštovanju njihovih ovlašćenja dobile su agencije za borbu protiv korupcije. Osnovane na zahtev međunarodnih aktera, one su do sada uglavnom služile ‘za ukras’, jer države njihove odluke i preporuke uglavnom ne sprovode.