U javnosti su sukobljena dva stava, a pitanje je koji je od njih bliži istini – prvi, da Srbijom (još uvek) vladaju tajne službe, ili drugi, da su one reformisane, stavljene pod kontrolu i, čak, priželjkuju još jaču.

Teroristički napadi koji su se tada dogodili pokrenuli su čitav niz događaja: rat u Avganistanu, rat u Iraku, terorističke napade u Madridu, Londonu i Egiptu, kao i pojačavanje terorističkih aktivnosti u Rusiji.

Petnaestak godina posle okončanja hladnog rata i raspada bipolarne strukture polako se uspostavlja novo bezbednosno okruženje koje karakterišu sledeći parametri: izmenjen tip bezbednosnih pretnji; strateška dominacija SAD i težnje EU da se, razvojem sopstvene spoljne i bezbednosne politike, nametne kao samostalniji činilac.

Zemlje Jugoistočne Evrope ušle su u proces tranzicije, a da prethodno nisu imale bilo kakvu demokratsku društvenu i političku tradiciju civilno-vojnih odnosa. U ovim zemljama nije bilo ni neophodnih pravnih osnova za reformu sektora bezbednosti, unutar koje je demokratska civilna kontrola samo jedna komponenta.

EU bi trebalo da "plati" nužnu cenu rehabilitacije globalnog partnerstva sa SAD, odnosno cenu "ubiranja tantijema" koje im takvo partnerstvo donosi u procesu globalizacije.

Mnogi kažu da je 13-godišnji jubilej makedonske Armije, u stvari, sazrevanje (mada teško i bolno) i da je time Armija dosegla svoj "pubertet". Gledano unazad, sasvim se objektivno može reći da to nisu bile lake godine ni za državu, a ni za njenu vojsku. Ipak, danas malo ko hoće da pogleda činjenicama u oči i da prizna da se, kao i u svakom pubertetu, makedonska Armija još uvek suočava sa konfuzijama i dilemama za koje ponekad nije toliko sama odgovorna, koliko su odgovorni oni koji rukovode zemljom.

U prvom su planu spoljne, doduše nespecifikovane, pretnje. U centru druge grupe poruka nalaze se mesni sektor bezbednosti i zatečene oružane snage – vojska, policija, tajne službe i parapolicijske snage.

Pripadnici regrutne vojske znatno više nego što je poželjno za njeno jedinstvo, dele društveni vrednosni pluralizam, pa i kriterijume vrednovanja vojske i njenih borbenih kvaliteta, sa svim ostalim građanima.

Od momenta kada je prva „borbena grupa" (eng. battlegroup) postala operativna, politički lideri EU ponavljaju da je sada red da jedna robusnija Evropa, u situacijama gde je ugrožena (regionalna) stabilnost i gde su prisutna masovna kršenja ljudskih prava, bude spremna da vojno interveniše i prisili zaraćene strane na prekid neprijateljstava.