Sloveniji je, čak i u vreme bivše zajedničke države Jugoslavije, bila izražena senzibilnost na mešanje vojske u civilne poslove, kao i na pokušaje militarizacije društva. Javnost je često bila kritički nastrojena prema vojnoj organizaciji, a takvi njeni stavovi su naročito došli do izražaja u drugoj polovini '80-ih godina.

Zbornik radova čine sabrane autorizovane diskusije i saopštenja sa medjunarodne naučne konferencije „Izgledi za bezbednosno uključenje SR Jugoslavije u evroatlansku zajednicu", održane 21. i 22. septembra 2001. godine, u Beogradu, u organizaciji BCBP i radovi proistekli iz medjunarodnog seminara „SR Jugoslavija i Partnerstvo za mir – očekivanja i izgledi", koji je u organizaciji Instituta za evropske studije iz Beograda, održan od 16. do 18. janura 2002. godine, u Beogradu.

Između vojske, političkih elita i građanstva u društvenoj praksi civilno-vojni odnosi mogu se ispoljiti u obliku podele nadležnosti i kontrole jednog nad drugim ili u obliku saradnje i saglasnosti. Drugi vid odnosa je poželjniji i povoljniji, obezbeđuje veću efikasnost sistema odbrane, ali ga je težko ostvariti u praksi.

Otrežnjujuća slika o neskladu ustava na saveznom i republičkom nivou, dvosmislena legislativa koja rezultira nedovoljno odredjenim nadležnostima i odnosima medu institucijama, nedovoljno transparentnim procedurama za donošenje odluka, neadekvatno zaštićenim ljudskim pravima, i značajnim prostorom za neodgovornu i nekontrolisanu upotrebu bezbednosnih institucija od izvršne vlasti.

Ne postoji nijedan region na evropskom kontinentu kao Balkan koji je suočen sa različitim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama. Rešavanje tih izazova zahteva pomirenje različitih naroda. Trenutno je mirno stanje na Balkanu sa sporadičnim nasilnim događajima. Nepostojanje konflikta rezultat je prisustva međunarodne zajednice. U zborniku su predočeni radovi ključnih autora u poslednjoj deceniji o bezbednosnim temama.

Nova vlast je svoje bavljenje vojskom i policijom svela na uspostavu političke kontrole nadnjima. Od 5. oktobra 2000. godine do danas DOS nije nadležnim parlamentima i javnosti predočio ikakav plan za preobražaj nasleđenih organizacija. Štaviše, centralni posednici moći u DOS do sada nisu javno evidentirali čak ni manjak normativnih pretpostavki za stavljanje vojske i policije pod demokratsku kontrolu.

Izbornim izgonom Miloševića grañani su Jugoslavije i Srbije konačno izborili priliku da malo i sami porade na sopstvenoj bezbednosti. Ključni su korak napravili 5. oktobra 2000. godine izbegavši unutrašnje sukobe i meñusobno nasilje. Nakon toga, brzim su smirivanjem tla umanjeni unutrašnji rizici po bezbednost države, društva i građana. Rizici, meñutim, nisu nestali. Izmenilo se njihovo poreklo i priroda, te se danas u Srbiji iscrtava drugačija riziko-mapa.

Sistem bezbednosti u Bosni i Hercegovini još uvek nije u celosti izgrađen. U tom kontekstu je potrebno i razmatrati izgradnju i razvoj bezbednosne politike. Dodatni problem u Bosni i Hercegovini je nepostojanje konsenzusa oko ključnih bezbednosnih problema.

Bez obzira na sve razlike između država Zapadnog Balkana, postojanje strateškog okvira za razvoj bezbednosnih politika predstavlja značajan korak za stvaranje bezbedno stabilnog regiona.